Šezdesetogodišnje istraživanje Harvard Business Review pokazalo: Predrasude prema liderkama nisu nestale, promenile su oblik

Pre samo pola veka, društvo je otvoreno govorilo da žene ne pripadaju rukovodećim pozicijama. Danas većina ljudi tvrdi upravo suprotno. Ipak, novo istraživanje objavljeno u Harvard Business Review upozorava nas da predrasude prema liderkama nisu nestale – samo su promenile oblik.

Pre tačno 60 godina Harvard Business Review postavio je provokativno pitanje: Da li su i liderke ljudi? aludirajući na prilično rasprostranjene predrasude da ženama u vrhu biznisa jednostavno nije mesto. Danas takav naslov zvuči gotovo nezamislivo. U međuvremenu su žene postale direktorke, članice upravnih odbora, ministarke i izvršne direktorke najvećih svetskih kompanija. Na prvi pogled deluje da je rasprava završena i da je pitanje ravnopravnosti u liderstvu rešeno. Međutim, upravo je novo istraživanje Harvard Business Review pokazalo da stvarnost nije tako jednostavna. Autori su uporedili rezultate četiri velika istraživanja sprovedena tokom šest decenija i otkrili zanimljiv paradoks: što su formalne prepreke za žene manje, to su nevidljivi mehanizmi diskriminacije postali važniji.

Kako je bilo šezdesetih?

Jedna od najvećih vrednosti ovog istraživanja jeste njegova metodologija. Istraživači nisu analizirali samo današnje stanje, već su ponovili gotovo identično istraživanje koje je Harvard Business Review prvi put sproveo još 1965. godine. Isto istraživanje zatim je ponovljeno 1985, 2006. i ponovo 2026. godine, što omogućava jedinstven uvid u to kako su se stavovi prema ženama na rukovodećim pozicijama menjali tokom šest decenija. Najnoviji talas obuhvatio je odgovore 193 visoka rukovodioca iz različitih industrija u SAD, uz dodatne dubinske intervjue sa učesnicima istraživanja.

Rezultati iz šezdesetih danas deluju gotovo šokantno. Veliki broj muškaraca nije dovodio u pitanje sposobnost žena da budu kompetentne, već je smatrao da rukovodeće funkcije jednostavno nisu mesto na kojem žene treba da budu. Drugim rečima, prepreka nije bilo znanje, već društveno uverenje da je liderstvo prirodno rezervisano za muškarce. Tokom narednih decenija situacija se značajno promenila. Stavovi su postajali sve pozitivniji, pa je početkom dvehiljaditih izgledalo da se jaz između muškaraca i žena ubrzano zatvara. Međutim, najnovije istraživanje pokazuje da je napredak stao upravo tamo gde ga je bilo najteže ostvariti: u svakodnevnim odlukama koje određuju čija će karijera napredovati.

A šta danas mislimo o liderkama?

Najveće iznenađenje istraživanja nije to što diskriminacija i dalje postoji, već koliko se muškarci i žene danas razlikuju u tome kako je doživljavaju. Pre dvadeset godina muškarci i žene gotovo podjednako su odgovarali na pitanje da li se žene na rukovodećim pozicijama procenjuju strože od muškaraca. Danas je slika potpuno drugačija. Oko 90 odsto žena smatra da se njihove odluke i rad ocenjuju strože, dok isto misli svega oko 35 odsto muškaraca. Harvard Business Review ovaj raskorak opisuje kao razliku u načinu na koji dve grupe doživljavaju isti sistem.

Slična razlika postoji i kada je reč o standardima koje žene moraju da ispune da bi napredovale. Čak 83 odsto ispitanica smatra da moraju biti znatno bolje od muškaraca kako bi ostvarile isti uspeh, dok se sa tim slaže svega 28 odsto muškaraca. Autori ovaj fenomen povezuju sa dobro poznatom pojavom prove-it-again pristrasnosti, situacijom u kojoj žene iznova moraju da dokazuju svoju stručnost, dok se muškarcima mnogo češće veruje na osnovu potencijala.

Isto važi i za napredovanje. Samo 37 odsto žena veruje da se kriterijumi za napredovanje u karijeri jednako primenjuju na oba pola, dok to smatra čak 70 odsto muškaraca. Kada su ispitanici odgovarali na pitanje da li njihova kompanija zaista funkcioniše kao meritokratija, razlika je ponovo bila velika: u meritokratiju veruje 40 odsto žena i čak 76 odsto muškaraca.

Prema autorima istraživanja, upravo se tu krije današnji problem. Pravila na papiru jesu jednaka, ali pristup prilikama nije. Neformalno mentorstvo, preporuke, sponzorstvo i prilike da zaposleni vode projekte ili preuzmu odgovornost često nastaju van formalnih procedura. Upravo u tim neformalnim procesima žene i dalje imaju manje prilika da pokažu svoj potencijal.

Predrasude više nisu glasne, ali su i dalje veoma moćne

Možda najvažniji zaključak Harvard Business Review nije da kompanije imaju loše namere. Naprotiv. Autori smatraju da se današnja prepreka krije u onome što nazivaju podzemnom pristrasnošću, nizu neformalnih odluka koje niko ne doživljava kao diskriminaciju, ali koje vremenom proizvode isti rezultat. To se vidi i u karijernom razvoju. Žene mnogo češće završavaju u funkcijama poput ljudskih resursa, pravnih poslova ili finansija, dok znatno ređe dobijaju operativne pozicije sa odgovornošću za profit i gubitak (P&L), koje predstavljaju najčešći put ka mestu generalnog direktora. Istraživanje navodi da žene danas zauzimaju svega oko 16 odsto pozicija operativnih direktora (COO), iako upravo ta funkcija najčešće vodi do mesta izvršnog direktora.

Zato autori upozoravaju da promena neće doći sama od sebe. Organizacije već imaju alate koji mogu da smanje nejednakosti: jasnije kriterijume za unapređenje, transparentnije procese procene, bolje planiranje karijere i ravnopravniji pristup mentorskoj podršci. Problem više nije nedostatak rešenja, već spremnost da se ona dosledno primenjuju. Šezdeset godina istraživanja pokazuje da smo odgovor na pitanje da li žene mogu da budu liderke odavno dobili. Današnje pitanje glasi nešto sasvim drugo: da li smo spremni da ženama pružimo iste prilike da do tih liderskih pozicija zaista i stignu.

Foto: Pexels.com