|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
May 1, 2026
Prvi maj se često posmatra kroz prizmu slobodnih dana i praznovanja, ali u svojoj srži, to je podsetnik na borbu za dostojanstvo radnika. Sve je počelo u Čikagu, 1. maja 1886. godine, kada je oko 40 hiljada radnika stupilo u štrajk zahtevajući čuveno pravilo tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja. Sukobi sa policijom kulminirali su par dana kasnije na trgu Haymarket, gde je bačena bomba, što je dovelo do pogibije radnika i policajaca, a kasnije i do pogubljenja radničkih vođa. Na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine, odlučeno je da 1. maj bude zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju solidarnost. Ovaj dan je masovno obeležen već naredne, 1890. godine, u mnogim evropskim i američkim gradovima.
Prvi maj je danas državni praznik u više od 80 zemalja širom sveta, ali se ne obeležava svuda na isti način. U skoro svim zemljama Evrope (Nemačka, Francuska, Italija, Španija, Rusija, Poljska…) slavi se 1. maj kao zvaničan praznik. U Srbiji i regionu on ima dugu tradiciju proslave uz uranke i sindikalne šetnje. U Aziji: Kina, Vijetnam i Severna Koreja obeležavaju ovaj dan veoma masovno, uz parade. Takođe je značajan dan u Indiji i na Filipinima. U Latinskoj Americi: Brazil, Argentina, Meksiko i Kuba obeležavaju ovaj dan kao simbol radničke borbe, a u Africi: Južnoafrička Republika, Egipat i Nigerija takođe ga imaju na spisku državnih praznika. Zanimljivo je da zemlja iz koje je sve krenulo – SAD – ne slavi Praznik rada u maju. SAD i Kanada slave Labor Day prvog ponedeljka u septembru. Razlog je istorijski: tadašnji američki predsednik Grover Klivlend želeo je da izbegne jačanje socijalističkih pokreta povezanih sa majskim događajima u Čikagu, pa je odabrao termin koji je već koristio jedan drugi radnički sindikat. U Srbiji je prva proslava održana 1893. godine u kafani Radnička kasina u Beogradu. Od tada je prešao put od zabranjenih protesta, preko grandioznih državnih parada u socijalizmu, do današnjih roštilja i sindikalnih protesta koji pokušavaju da vrate fokus na prava o kojima smo pričali.
Iako su zvanično, na papiru i u zakonima radna prava radnika i radnica izjednačena, ona su u praksi i dalje duboko diskriminatorna prema ženama, pa ćemo nabrojiti oblastiu kojima žene i dalje kaskaju za muškarcima i gde su promene najhitnije:
Iako je princip jednaka plata za jednak rad zakonski standard, žene u proseku i dalje zarađuju manje: žene su češće zaposlene u slabije plaćenim sektorima (obrazovanje, socijalna zaštita), dok su muškarci dominantni u IT-u i inženjerstvu. Čak i na istim pozicijama, žene ređe pregovaraju o povišicama ili bivaju zaboravljene pri dodeli bonusa.
Uvođenjem obavezne transparentnosti plata donelo bi poboljšanje: kompanije bi trebalo da javno objavljuju prosečne zarade po nivoima pozicija kako bi se eliminisala diskrecija koja pogoduje muškarcima.
Statistike pokazuju da plate žena padaju nakon rođenja deteta, dok plate muškaraca često rastu. Poslodavci žene u reproduktivnom dobu i dalje vide kao rizik zbog potencijalnog bolovanja. S druge strane, muškarac sa decom se često percipira kao odgovorniji i stabilniji radnik. Potrebno je snažnije podsticati (ili čak uvesti obavezne kvote) za odsustvo očeva, kako bi se teret brige o detetu ravnomerno podelio, a rizik odsustva sa posla postao polno neutralan.
Što se ide više na korporativnoj lestvici, to je manje žena. Iako žene čine većinu diplomaca na univerzitetima, na pozicijama direktora i članova upravnih odbora dominiraju muškarci. Razlog je često old boys’ club kultura umrežavanja koja isključuje žene. Implementacija rodnih kvota u upravnim odborima velikih kompanija i javnih preduzeća postigla bi se prirodna ravnoteža.
Žene prosečno provode duplo više vremena obavljajući kućne poslove i brinući o deci i starijim članovima porodice nego muškarci. Ovaj neplaćeni rad direktno utiče na energiju i vreme koje žena može da posveti karijeri, često je primoravajući da bira poslove sa skraćenim radnim vremenom ili manje zahtevne pozicije. Potrebno je veće ulaganje države u infrastrukturu brige (dostupniji vrtići, produženi boravak u školama, dnevni boravci i domovi za stare) i društvene kampanje koje dekonstruišu mit da je kućni rad isključivo ženski posao.
Žene su češće angažovane na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima ili u sivoj zoni (npr. pomoć u kući, nega). Ovi poslovi ne nude penziono osiguranje, plaćeno bolovanje niti zaštitu od otkaza, što žene čini ekonomski ranjivijim, naročito u starosti. Stroža inspekcija rada u sektorima gde dominiraju žene i formalizacija neformalnog rada kroz poreske olakšice za poslodavce koji te poslove uvedu u legalne tokove pomogle bi ukupnom poboljšanju položaja žena.
U kompanijama, potrebno je uvesti forme rada tako da rad od kuće ili klizno radno vreme ne smeju biti razlog za sporije napredovanje. Menadžeri (i muškarci i žene) moraju proći obuke kako bi prepoznali stereotipe prilikom zapošljavanja i ocenjivanja učinka rada zaposlenih. Neophodna je stroža primena zakona protiv mobinga i seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, jer je sigurno okruženje osnovni preduslov za ravnopravnost.
Kada se platni jaz i neplaćeni kućni rad spoje, dobijamo fenomen koji sociolozi često nazivaju dvostrukim teretom. To nije samo pitanje statistike, već svakodnevnog preživljavanja koje iscrpljuje i ekonomski i mentalni kapacitet žena.
Čak i kada žena ima visoko plaćen posao, društvena očekivanja ostaju ista. Od nje se i dalje očekuje da bude menadžer domaćinstva – da zna kada ponestaje deterdženta, kada su roditeljski sastanci i šta će se kuvati sutra. Taj mentalni napor je rad koji niko ne plaća, a koji drastično smanjuje prostor za profesionalni napredak. Žena koja radi puno radno vreme, a zatim još pet sati kod kuće, objektivno ima manje snage da se bori za svoja prava, da se dodatno edukuje ili da se bori za lidersku poziciju. Umor je, na neki način, najefikasniji alat za održavanje statusa quo.
Kod novih generacija, odnos prema radu i rodnim ulogama prolazi kroz prilično radikalan update. Dok su prethodne generacije često prihvatale dvostruki teret kao neizbežnu sudbinu ili cenu uspeha, ove mlade žene u startu menjaju pravila igre. Današnji mladi su generacija koja je prva masovno rekla ne toksičnoj produktivnosti. Za razliku od milenijalki koje su pokušavale da imaju sve (karijeru, savršenu decu, fitnes i domeće mešeni hleb bez glutena), žene generacije Z često biraju Soft Life. To je pokret koji odbacuje stres i prekomerni rad u korist odmora i mentalnog zdravlja.
One su generacija koja bez ustručavanja deli visinu svoje plate na TikToku. Za njih je plata kao poslovna tajna zastarela alatka koju poslodavci koriste da bi održali platni jaz. Takođe, mnogo su glasnije u postavljanju granica. Ako posao ugrožava njihov privatni život ili ih ne plaća pravedno, lakše će dati otkaz nego što će trpeti zarad boljeg sutra. Iako su njihovi stavovi progresivni, ove mlade žene ulaze u svet koji je i dalje ekonomski surov, posebno prema ženama.
Slavimo Praznik rada, ali ne kao dan za odmor (mada je u ovakvim uslovima odmor otpor), već kao priliku da se podsetimo da ekonomija ne može biti zdrava, ako polovina radne snage igra utakmicu sa povezom preko očiju i tegovima oko nogu.
Piše: Katarina Milićević
Foto: Pexels.com
