|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
July 31, 2026
Možete biti olimpijska šampionka, svetska rekorderka ili jedna od najboljih atletičarki svoje generacije, ali to i dalje ne garantuje da televizijska kamera neće naći način da seksualizuje vaš nastup i svede ga na kadar zadnjice, prepona ili grudi. Godinama se od sportistkinja očekivalo da to prihvate kao sastavni deo televizijskog prenosa. Sada se, prvi put vrlo konkretno, menja i način na koji bi žene u atletici trebalo da budu snimane.
Evropska radiodifuzna unija, EBU, u saradnji sa European Athletics, objavila je nove smernice za televizijsko praćenje ženske atletike. Dokument pod nazivom Raising the Bar: Guidelines for Respectful Media Coverage in Women’s Athletics ne govori uopšteno o tome da sportistkinje treba prikazivati sa poštovanjem. On kamermanima i televizijskim rediteljima pokazuje veoma konkretno koje uglove treba koristiti, koje izbegavati, kada slow motion pomaže gledaocima da razumeju sport, a kada služi samo da se žensko telo duže zadrži u kadru. Reč je o profesionalnim smernicama za televizijsku produkciju ženske atletike, čiji je cilj jednostavan: kada gledamo vrhunsku sportistkinju, u centru slike treba da bude ono što ona radi, a ne deo tela koji se može pretvoriti u seksualizovan kadar.
Nova pravila, preciznije smernice, objavljena su u junu 2026. godine i nastala su u saradnji EBU i European Athletics. U njihovoj izradi učestvovale su i tri vrhunske atletičarke: britanska skakačica motkom Holly Bradshaw, hrvatska skakačica uvis Blanka Vlašić i naša Ivana Španović. Konsultovani su i televizijski reditelji, kamermani, komentatori i ljudi zaduženi za izbor i puštanje repriza. Dakle, odgovornost se ne prebacuje samo na osobu koja drži kameru. Jer kamerman može da napravi kadar, ali televizijska režija odlučuje da li ćemo ga videti, koliko dugo i da li će nam zatim biti serviran još jednom, usporeno. Smernice se trenutno odnose na žensku atletiku, a posebno detaljno obrađuju skok uvis, skok motkom, skok udalj i troskok, kao i trkačke discipline.
U skoku uvis preporučuju se širi bočni kadrovi koji omogućavaju da se vide zalet, poslednji koraci, odraz i prelazak preko letvice. Niske kamere postavljene ispod sportistkinje označene su kao problematične jer imaju veliku verovatnoću da proizvedu kompromitujuću sliku. Isto važi za preterano zumiranje i usporavanje prelaska preko letvice kada kadar ne daje nikakvu novu informaciju o tehnici skoka. Kod skoka motkom preporuka je slična: kamera treba da pokaže zalet, poslednjih šest koraka, postavljanje motke, odraz i tehniku tela u vazduhu. Niski uglovi snimljeni iza sportistkinje, kao i približavanje kamere dok se ona saginje da podigne motku ili pripremi opremu, ne bi trebalo da završe u prenosu samo zato što postoje. Kod skoka udalj i troskoka prioritet bi trebalo da imaju bočni kadrovi celog tela, daske za odraz i doskoka, jer oni gledaocima i komentatorima omogućavaju da analiziraju korake i tehniku. Snimanje odozdo iz jame, zumiranje sportistkinje s leđa dok izlazi iz peska i nekritičko puštanje takvih kadrova u slow motionu trebalo bi izbegavati. Smernice čak savetuju da se određene usporene reprize pregledaju pre emitovanja. Ni trkačke discipline nisu izuzetak. Kamere koje vrlo tesno snimaju sportistkinje ispod karlice posebno su problematične tokom pripreme na startu i nakon trke, kada iscrpljena atletičarka legne ili padne na stazu. Umesto njih, preporučuju se frontalni i širi kadrovi koji pokazuju samu trku. To, važno je naglasiti, ne znači da je slow motion odjednom zabranjen. Naprotiv. Ivana Španović predlaže upravo njegovu upotrebu kada može da pokaže preciznost odraza ili savršen korak, kao i korišćenje vazdušnih snimaka i grafike koja publici objašnjava biomehaniku pokreta. Drugim rečima, problem nije usporeni snimak. Problem je odluka šta usporavamo i zbog čega.
A šta će naterati televizije da pravila poštuju? U javno objavljenom dokumentu ne postoji sistem kažnjavanja televizijskih kuća ili suspendovanja kamermana zbog pogrešnog kadra. Sami autori čak navode da smernice ne treba da budu shvaćene kao lista restrikcija.Ipak, to ne znači da nemaju praktičnu težinu. Na velikim prvenstvima European Athletics i EBU direktno učestvuju u planiranju televizijske produkcije. Organizator mora da obezbedi da host broadcaster ispuni minimalne standarde produkcije i ugovorne obaveze, a planiraju se i pozicije kamera, međunarodni signal i uslovi pod kojima televizije koje imaju prava mogu da rade. Host broadcaster proizvodi osnovni međunarodni signal koji zatim preuzimaju druge televizije. Uticaj EBU dodatno povećava činjenica da je saradnja sa European Athletics upravo produžena do 2031. godine i da će EBU, preko produkcionog partnera Actua Sport, biti host broadcaster na mnogim evropskim atletskim događajima. Dakle, organizacije koje su napisale preporuke u velikom broju slučajeva biće upravo među onima koje kontrolišu kako će izgledati osnovni TV signal. Prvi veliki test stiže vrlo brzo. Prema izveštavanju Le Mondea, primena novih smernica trebalo bi aktivno da se prati tokom Evropskog prvenstva u atletici u Birminghamu od 10. do 16. avgusta 2026. godine.
Zato što su sportistkinje godinama govorile da postoji problem. Holly Bradshaw, osvajačica olimpijske medalje u skoku motkom, ispričala je da je dobijala uvrede na društvenim mrežama i nailazila na neprikladne snimke sebe i svojih koleginica napravljene od materijala iz televizijskih prenosa. Posebno je problematičan slow motion: kadar koji traje nekoliko sekundi tokom prenosa može se iseći, usporiti, izvući iz sportskog konteksta i godinama širiti internetom. Ivana Španović upozorila je da određeni uglovi snimanja, kada se spoje sa postojećim rodnim stereotipima, izazivaju nelagodnost i nepotrebno odvlače pažnju sportistkinjama. Dodala je da način na koji se slike emituju može imati i dugoročnije posledice po mentalno zdravlje. Problem ponekad nije samo slika: neadekvatno postavljena kamera može sportistkinji predstavljati i fizičku prepreku tokom zagrevanja. Blanka Vlašić je problem okrenula iz drugog ugla. Ako već snimamo skok uvis, zašto publici ne bismo pokazali ono što zaista određuje da li će skok uspeti? Ritam zaleta, položaj kukova, završne korake, ugao ulaska u krivinu i mesto odraza. Upravo kadrovi koji sportistkinju tretiraju sa više dostojanstva, zaključak je smernica, često su i kadrovi koji nam omogućavaju da bolje razumemo koliko je ono što radi tehnički zahtevno.
Nova pravila zato nisu nastala preko noći. MOK je još 2018. u okviru svog Gender Equality Review Projecta preporučio fer i ravnopravno medijsko predstavljanje sportistkinja i pozvao na stvaranje mehanizama kojima će se takvo predstavljanje pratiti kod partnera Olimpijskog pokreta. Iz tog procesa nastale su i šire smernice za rodno ravnopravno predstavljanje u sportu. A onda je došla 2019. godina i jedan veoma slikovit primer zašto su takva pravila potrebna. Na Svetskom prvenstvu u Dohi predstavljena je nova block cam tehnologija: minijaturne kamere ugrađene u startne blokove sprintera, zamišljene da publici pokažu lice atletičara neposredno pre starta. Ideja je bila da gledalac dobije novi, dramatičniji ugao. Međutim, nemačke sprinterke Gina Lückenkemper i Tatjana Pinto pobunile su se jer ih je položaj kamera snimao odozdo, uključujući intimne delove tela, dok zauzimaju startnu poziciju.
Do Olimpijskih igara u Tokiju 2021. tema seksualizacije sportistkinja postala je znatno šira od položaja kamere. Nemačke gimnastičarke počele su da nastupaju u trikovima koji prekrivaju celo telo, objašnjavajući da žele slobodu da same izaberu odeću u kojoj se osećaju prijatno. Taj potez postao je deo rasprave o seksualizovanom pogledu na gimnastičarke. Iste godine norveška reprezentacija u rukometu na pesku izašla je na teren u šortsevima umesto propisanih bikini-gaćica. Rezultat? Kazna od po 150 evra za svaku igračicu, ukupno 1.500 evra. Posle ogromne međunarodne reakcije pravila su promenjena i ženama je omogućeno da nose šortseve. Do Pariza 2024. problem je već bio dovoljno očigledan da ga javno prizna i vrh olimpijske televizijske produkcije. Yiannis Exarchos, direktor Olympic Broadcasting Services, rekao je tokom Igara da se žene u nekim sportovima i dalje snimaju tako da se mogu prepoznati stereotipi i seksizam, uključujući činjenicu da kamermani drugačije kadriraju muškarce i žene.
Tako što menjaju pitanje koje televizijska režija postavlja pre nego što pusti kadar. Umesto: da li je slika atraktivna, pitanje bi trebalo da bude: šta nam ova slika govori o sportu? Jer nije problem u tome što sportistkinje imaju tela koja su vidljiva dok se kreću. Niti je cilj smernica da ih televizija pokriva, sakriva ili snima samo od vrata naviše. Manje seksualizacije ne mora da znači manje zanimljiv televizijski prenos. Naprotiv, autori tvrde da su uglovi koji najbolje prikazuju snagu, preciznost i tehniku vrlo često isti oni koji sportistkinje prikazuju sa dostojanstvom. Posebnu težinu danas ima činjenica da televizijski kadar više ne živi samo tokom prenosa. Snimak nastao u subotu popodne može već u subotu uveče da završi isečen na TikToku, Instagramu, X-u, pornografskim sajtovima ili u seksualizovanim kompilacijama koje nemaju nikakve veze sa sportom. Televizijska produkcija ne može da kontroliše čitav internet, ali može da odluči da li će mu servirati deset sekundi kristalno čistog, usporenog kadra koji nikada nije bio potreban da bi se objasnila disciplina.
Za sada ne postoji jedno novo pravilo koje će preko noći promeniti način na koji se žene snimaju u fudbalu, tenisu, odbojci, plivanju, gimnastici i svim ostalim sportovima. Smernice Raising the Bar napravljene su baš za atletiku i vezane su za saradnju EBU i European Athletics. One se zato ne primenjuju automatski ni na svako atletsko takmičenje. Na primer, takmičenja koja se proizvode izvan ovog EBU/European Athletics sistema ne potpadaju samim tim pod ista produkciona pravila. Međutim, ideja iza njih odavno je šira od atletike.
MOK-ove smernice za rodno ravnopravno, fer i inkluzivno predstavljanje sportista namenjene su čitavom Olimpijskom pokretu i obuhvataju način na koji se o sportistkinjama govori, fotografiše ih i snima. Još je Gender Equality Review Project iz 2018. tražio da mediji ženama obezbede fer i jednako predstavljanje i da se taj cilj prati, a ne samo deklarativno podrži. Gimnastika je posebno dobar primer koliko se brzo menja debata. Nemačke gimnastičarke nastavile su i u Parizu 2024. da koriste trikoe koji pokrivaju noge, a sportistkinje su govorile da je najvažnije da imaju mogućnost da nastupaju u onome u čemu se osećaju prijatno. Uticaj se video i van elitnog sporta: u nemačkim klubovima devojčicama je postalo prihvatljivije da preko trikoa nose šorts, dok je Gymnastics New Zealand 2024. promenio domaća pravila kako sportistkinje više ne bi bile kažnjavane zbog vidljivog donjeg veša ili bretela brushaltera i kako bi mogle da biraju šorts ili helanke. Rukomet na pesku pokazao je još direktnije da seksualizacija ženskog sporta nije samo pitanje kamere. Godinama je bila ugrađena i u pravila oblačenja. Tek nakon protesta norveških rukometašica i kazne koju su dobile 2021. počela je promena propisa. Zbog toga su nova pravila za snimanje atletičarki samo jedan deo mnogo šire priče. Žene su već morale da se bore za pravo da nose drugačiji dres. Sada se bore i za nešto što bi trebalo da bude još jednostavnije: da kamera njihovo telo ne tretira kao zaseban televizijski sadržaj.
Foto: Pexels.com
