Kada najtrofejnija gimnastičarka postane “NLF supruga”: Zašto uspešne žene i dalje posmatramo kroz odnos sa muškarcima?

Da li vam je dozlogrdilo da o moćnim ženama čitate kao o nečijim suprugama, ćerkama ili sestrama?

Simone Biles je GOAT – najbolja gimnastičarka u istoriji. Ona je sportistkinja koja iza sebe ima 11 olimpijskih medalja (od čega 7 zlatnih) i 30 medalja sa svetskih prvenstava (čak 23 zlata). U istoriji gimnastike ostaće upamćena po rušenju četiri važna rekorda: Najtrofejnija gimnastičarka svih vremena, Najviše medalja sa Svetskih prvenstava, Najviše zlatnih medalja sa Svetskih prvenstava i Najviše olimpijskih medalja među američkim gimnastičarima. Uzgred, četiri nove veštine dobile su ime po njoj.
Ali, izgleda da medijima to nije dovoljno. Prošle nedelje, kada je vest o njenom zdravstvenom stanju obišla svet, nazvana je suprugom NLF igrača. U očima novinara koji je pisao tekst, to je bilo njeno najveće dostignuće. Najgore od svega? Slučaj Simone Biles uopšte nije izolovan.

Žene još uvek predstavljamo kroz muška dostignuća, potvrđuju istraživanja

Ovo pitanje je predmet čitavih naučnih studija koji detaljno izučavaju pojavu da se žene u medijima predstavljaju prvenstveno kroz svoj odnos sa muškarcem, umesto kroz sopstveni identitet ili uspehe. Istraživanje Global Media Monitoring Project (GMMP) pokazalo je da se čak 31 odsto žena kojima se imena pojavljuju u medijima identifikuje prvenstveno kroz porodični status (supruga, majka, ćerka). Primeri su svuda: Amal Clooney, advokatica za ljudska prava koja je radila na smirivanju sukoba na Bliskom istoku je najčešće opisana kao žena Gergea Clooneya; Jill Biden je doktorka nauka i univerzitetska profesorka, ali je znamo kao supruga bivšeg američkog predsednika; Meghan Markle je glumica, producentkinja i aktivistkinja, koju u naslovima vidimo gotovo isključivo kao suprugu Princa Harija; Beyonce, jedna od najvećih pop zvezda na svetu, često biva predstavljena kao žena Jay-Zija… Ukoliko njima ne priznaju dostignuća, šta možemo da očekujemo mi, ostale?

Ni vama samima ne bi trebalo dugo da se setite primera koji će dopuniti niz. Ali, ako vam zatražimo da se setite muškarca koga nazivaju nečijim suprugom? Da, biće potrebno neko vreme. Jer, svega pet odsto muškaraca pominjanih u medijima dospe tamo zahvaljujući srodstvu sa određenom ženom. Čak se i dečku zvezde poput Taylor Swift odaje priznanje za sopstveni rad. Što nije sporno, tako i treba da bude, samo – podjednako za muškarce i za žene.

Mediji formiraju globalnu sliku o ženama

Nažalost, to što mediji imaju drugačiji pogled na žene ne završava se samo na naslovima ili srodničkoj identifikaciji. Žene u medijima predstavljene su kroz šablone predrasuda, zbog čega se one mnogo ređe u medijima pominju po svojim dostignućima, a daleko više po okolnostima iz privatnog života. Mnogo češće se piše o njihovom porodičnom statusu, ljubavnim vezama, majčinstvu, balansu između privatnog i društvenog života. Čak i kada se izveštava o njihovim profesionalnim uspesima, fokus se često premešta na pitanja poput: kako usklađuju karijeru i porodicu, ko brine o deci dok rade ili šta njihov partner misli o njihovom uspehu. Poruka je jasna: ženski uspeh nije dovoljan sam po sebi, već da ga treba dodatno objasniti ili opravdati. Vremenom, ovakvo izveštavanje utiče na način na koji društvo doživljava liderstvo, stručnost i autoritet, pa se muška postignuća posmatraju kao očekivana, a ženska kao izuzetak. što se preliva u svakodnevni život i ostavlja tragove na našim karijerama. Zato problem nije samo u jednoj nespretnoj formulaciji ili naslovu, već u tome što se kroz hiljade sličnih poruka iz dana u dan oblikuje slika o tome kome prirodno pripada uspeh, a ko mora da ga zasluži dva puta.

Zašto i dalje gledamo žene kroz prizmu muških dostignuća?

Zašto se ovakav način izveštavanja održava uprkos tome što žene danas vode države, kompanije, naučne timove i osvajaju olimpijske medalje? Razloga je više, a većina nema veze sa zlom namerom pojedinačnih novinara. Pre svega, mediji ne nastaju u vakuumu. Oni odražavaju društvo u kome živimo, a u njemu su žene vekovima posmatrane prvenstveno kroz uloge supruge, majke i negovateljice. Kada žena postigne veliki uspeh, mnogi i dalje nesvesno traže način da je vrate u poznati okvir. Zato se uz njeno ime često pojavljuju informacije o porodici, partneru ili deci, čak i kada nisu relevantne za temu.

Drugi razlog je ono što psiholozi nazivaju rodnim očekivanjima. Od muškaraca se tradicionalno očekuje da budu ambiciozni, uspešni i fokusirani na karijeru. Kada muškarac postigne nešto veliko, to se doživljava kao potvrda njegove uloge. Kada isto uradi žena, javlja se potreba da se objasni kako je do toga došla i kako se taj uspeh uklapa u njen privatni život.Problem dodatno pojačava i medijska logika. Priče o ljubavi, braku, porodici i deci privlače pažnju i donose klikove. Zato je često lakše prodati naslov o tome kako neka direktorka usklađuje posao i majčinstvo nego analizirati poslovnu strategiju koja ju je dovela na vrh.

Najveća opasnost ovakvog pristupa nije u tome što nipodaštava uspehe pojedinačnih žene. Problem je što iznova šalje istu poruku: da je muški uspeh nešto normalno i očekivano, a ženski nešto što treba dodatno objasniti. Kada se ta poruka ponavlja godinama, ona oblikuje način na koji procenjujemo stručnost, autoritet i liderski potencijal, ne samo drugih žena nego i nas samih. Možda je zato reakcija na naslov o Simone Biles bila toliko burna. Ljudi nisu reagovali samo na jedan nespretan naslov. Reagovali su na obrazac koji prepoznaju decenijama. Jer ako ni najuspešnija gimnastičarka svih vremena ne može da bude predstavljena prvenstveno kroz svoja dostignuća, koliko je onda žena čija dostignuća svakodnevno ostaju u senci njihovih porodičnih uloga?

Foto: Shutterstock