Nisam dužna da vam objašnjavam svoje postupke – značajna je poruka koja se krije iza Sorry, I Lied trenda na Instagramu
Da li ste znali da se žene češće izvinjavaju nego muškarci? To nije pretpostavka, već naučna činjenica. Studija Karine Schumann i Michaela Rossa objavljena u Psychological Science (2010) potvrdila je da se žene u toku dana izvine veći broj puta nego muškarci. Zbog čega? Jer osećaju potrebu da pravdaju svoje postupke i očuvaju mir, čak i kada ih to košta. Ovaj obrazac ponašanja, poguban po mentalno zdravlje, psiholozi pokušavaju da sruše godinama. Stvorene su brojne tehnike, održani nebrojeni sati terapije. Izgleda, sve što nam je bilo potrebno jeste jedan Instagram trend. Ili, bolje reći, podrška svih onih žena koje su iza njega stale.
Šta je zapravo Sorry, I Lied trend?
Sve izgleda bezazleno, kao još jedan klasičan Instagram post: moderna žena, gradska ulica…Na površini, to je kratak confession-format: žene priznaju svojim pratiocima da su govorile ili činile nešto društveno prihvatljivo, iako se suštinski sa time ne slažu. Ali, ako se zaustavimo na tome, gubimo suštinu. Jer, suština nije ni priznanje, ni bela laž, već olakšanje koje nam donosi trenutak u kome odbijemo da se pravdamo i objašnjavamo drugima. Takva sam i neću da se objašnjavam – poruka je koja se krije iza Sorry, I Lied trenda. Ta rečenica, kojom se otvaraju trendovski postovi, ironična je, samosvesna i oslobađajuća, ona nije izvinjenje, već prihvatanje sebe. Bilo je i vreme, moglo bi se reći.
Sorry, I Lied – trend koji oslobađa žene
Sorry, I Lied pojavio se kao hashtag na Instagramu krajem 2024. godine. Žene su počele da priznaju istine o svom mentalnom zdravlju i svojoj stabilnosti. Nasuprot do tada vladajućoj toksičnoj pozitivnosti, očekivanjima da IG treba da prikaže lepu stranu života, žene su rešile da odbiju da budu stalno dobro, jake i produktivne. Sorry, I lied. I said I was okay… koncept ubrzo je postao simbol za tihe istine. Govorilo se o umoru, strahu, izbegavanju, postavljanju granica… Konačno, trend je sazreo do trenutka o kome su žene spremne da prestanu da se objašnjavaju. Zašto je to važno?
Odakle nam potreba da se objašnjavamo drugima?
Osim ukoliko smo u ispovedaonici ili u policiji, ne postoji razlog da se nekome pravdate, niti da objašnjavate svoje odluke. Pa, opet, svi to radimo, gotovo nesvedno. Brojni su razlozi zbog kojih osećamo potrebu da objasnimo svoje postupke: želja da se dopadnemo drugima, da predstavimo svoje ideje, da nam javnost prizna određena postignuća… Nekada smo, jednostavno, nesigurni i želimo ohrabrenje. Koji god da je razlog, izvesno je da pravdanje može da dovede samo do jednog ishoda: osećaćemo se još gore na kraju.
Zašto je kod žena potreba za objašnjavanjem toliko izražena?
Istraživanja i iskustva iz oblasti psihologije i mentalnog zdravlja pokazuju da su žene sklonije pravdanju nego muškarci. Razlozi za to nisu biološki, već duboko ukorenjeni u načinu na koji su žene socijalizovane i u očekivanjima koja se pred njih postavljaju od detinjstva. Od devojčica se češće očekuje da budu prilagodljive, empatične i da održavaju mir i sklad, najčešće na konto ličnih potreba. Iz tog obrasca se lako razvija potreba za objašnjavanjem i pravdanjem sopstvenih odluka.
Dodatni razlog leži u društvenoj percepciji granica. Kada muškarac postavi granicu, on se često vidi kao odlučan i samouveren. Kada žena uradi isto, češće biva etiketirana kao hladna, teška ili konfliktna. Pravdanje tada postaje način da se granica ublaži i učini prihvatljivijom, a u profesionalnom kontekstu je ovaj obrazac posebno izražen. Žene češće osećaju potrebu da detaljno objašnjavaju svoje odluke, da ublažavaju ton i umanjuju sopstvena dostignuća, jer se njihov autoritet i kompetentnost češće dovode u pitanje. Pravdanje u tom slučaju nije znak nesigurnosti, već strategija preživljavanja u okruženju koje prema njima postavlja strože standarde.
Važno je razumeti da pravdanje kod žena često proizlazi iz empatije i emocionalne pismenosti, što su realne snage. Problem nastaje onda kada preuzimanje odgovornosti za tuđe reakcije počne da potkopava sopstvenu jasnoću i samopouzdanje. Prestanak potrebe za stalnim pravdanjem zato nije čin grubosti, već znak unutrašnje stabilnosti i psihološke zrelosti.
Zašto se ne treba pravdati drugima?
Pravdanje drugima često ukazuje na unutrašnju nesigurnost ili potrebu za potvrdom. Pokušaj da opravdate svoje emocije, odluke ili ponašanje može biti znak da želite da vas drugi razumeju, prihvate ili odobre, što jeste u prirodi ljudskih bića, ali nije dobro kada počne da predstavlja prepreku. Stalno pravdanje i objašnjavanje može uticati na samopouzdanje i sposobnosti da stanemo iza svojih odluka. Psihologija ističe da impuls za pravdanje često potiče iz našeg unutrašnjeg nemira ili nesigurnosti. Ukoliko ste u miru sa sobom, nemate potrebu da objašnjavate svoje osećanja ili postupke. To je oblik unutrašnjeg razgovora kojim pokušavamo da umanjimo konflikt ili izbegnemo neprijatnost, umesto da jasno postavimo svoje granice i ostanemo dosledni sebi. Preterano pravdanje takođe može oslabiti vaše lične granice. Kada stalno objašnjavate zašto nešto radite, fokus prelazi sa sopstvene motivacije na traženje odobrenja drugih. Prebacivanje fokusa sa odobrenja drugih na ličnu ocenu i samovrednovanje je istinski korak na putu ličnog rasta.
Kako prevazići potrebu za pravdanjem?
Prvi korak u promeni jeste prepoznavanje okidača, situacija u kojima automatski osećamo potrebu da se opravdavamo ili izvinjavamo. Psiholozi savetuju da u tim trenucima napravimo pauzu pre nego što odgovorimo i da se zapitamo da li je izvinjenje zaista potrebno ili je reč o navici koja proizlazi iz straha.
Druga strategija je promenimo način na koji govorimo. Umesto da kažemo izvini bez stvarnog razloga, možemo koristiti izraze zahvalnosti ili neutralne izjave koje jasno izražavaju naše potrebe, na primer: Hvala što si sačekao/la umesto Izvini što sam zakasnila.
Takođe, vežbanje asertivne komunikacije pomaže nam da svoja osećanja i granice izražavamo jasno i samopouzdano, bez osećaja krivice. To podrazumeva korišćenje ja izjava i svesno izbegavanje preuzimanja odgovornosti za tuđa osećanja ili reakcije. Na kraju, ključno je da naučimo da prihvatimo svoja osećanja bez automatskog povezivanja sa greškom. Kada razumemo da intenzitet emocija ne znači da smo pogrešile, osećaj nelagode nas više neće automatski navoditi da se pravdamo.
Foto: Mart production/Pexels.com
