|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
December 2, 2025
Svi imamo svoje granice: psihološke, emotivne, socijalne i fizičke. Ponekad uspevamo da ih pomerimo, ali cena je visoka: nezadovoljstvo, premor, sagorevanje. Dobro ih poznajemo, jer nas je to naučilo iskustvo, ali opet, teško nam je da ih verbalizujemo. Postavljanje granica u odnosima vruća je tema moderne psihologije upravo zato što smo svesni da je ono neophodno kako bismo očuvali mentalno zdravlje, ali nam je izuzetno teško da to realizujemo. Šta ako izgubite prijatelja? Možda ćete delovati sebično? Saznajmo koji nas to strahovi primoravaju da kažemo da, čak i onda kada mislimo ne.
Postavljanje granica je osnova mentalnog zdravlja, samopoštovanja i stabilnih odnosa. Kada jasno znamo šta nam odgovara, a šta ne, štitimo svoju energiju, vreme i emocionalni prostor. Granice sprečavaju preopterećenost, ogorčenost i osećaj da nas ljudi iskorišćavaju. One su stvar balansa između sopstvenih potreba i tuđih očekivanja. Ljudi često misle da će, ako postave granice, delovati grubo ili sebično, ali zapravo je suprotno: granice čine odnose jasnijim i zdravijim. One drugima poručuju kako želimo da nas tretiraju i pomažu da se izgradi međusobno poštovanje. Odnosi postaju iskreniji, jer nema prećutnog nezadovoljstva ni nakupljenog besa. Ali, zašto je onda postavljanje granica toliko teško?
Postavljanje granica nas vodi van naše zone komfora i van uobičajene dinamike u odnosima. U trenutku kada treba da kažemo ne i zauzmemo se za sebe aktivira se mnoštvo naučenih emocionalnih, i psiholoških obrazaca. Mnoge od nas odrastaju u okruženju u kojem granice nisu bile dozvoljene ili su bile kažnjavane, pa iznutra razviju uverenje da je briga o drugima važnija od sopstvenih potreba. Zbog toga se granica doživljava kao nešto rizično, neugodno ili opasno. Postavljanje granica je teško i zato što zahteva jasnoću, samopouzdanje i emocionalnu snagu, a to su veštine koje se retko uče. Umesto toga, naviknemo da ćutimo, ugađamo i održavamo mir, čak i po cenu sopstvenog zdravlja. Zato granice deluju zastrašujuće: one od nas traže da biramo sebe, čak i onda kada to znači prolaznu nelagodnost. Najčešći razlog je strah od gubitka: bojimo se da ćemo izgubiti odnos, ljubav, podršku ili nečije odobravanje ako se zauzmemo za sebe. Jednako snažan je i strah od reakcije drugih: kritike, ljutnje, odbacivanja ili nerazumevanja. Ljudi koji izbegavaju konflikt često radije popuste nego da podnesu trenutnu nelagodnost koju granica nosi. Tu se javlja i osećaj krivice: mnogi veruju da će ispasti sebični, nezahvalni ili grubi ako se zauzmu za svoje potrebe. Što ste duže prihvatali obaveze koje vas opterećuju, to će teže biti postaviti granice. Ali, važno je znati da glavna kočnica ne leži u našoj okolini, nego u nama samima. Koliko puta se zateknemo sa sledećim mislima:
Svaka od ovih rečenica signal je da u sebi nosimo strah koji nas koči da efikasno postavimo granice.
U većini situacija kada nam je teško da kažemo ne, sputava nas jedan od tri straha: strah od gubitka, strah od reakcije drugih, strah da ćemo biti sebični. Ovi strahovi nisu imaginarni, naprotiv. Postoji šansa, iako mala, da postavljanje granica zaista dovede do urušavanja nekih odnosa, do gubitaka dragih ljudi ili saradnika, da njihove reakcije budu burne ili da im izgledamo sebično. Ono što treba zapamtiti jeste da, onoga trenutka kada počnemo da pregovaramo o granicama ili ih napuštamo, izdajemo sebe. Dugoročno, takvi odnosi su svakako osuđeni na propast.
Da biste prevazišli ove strahove i bili u stanju da se izborite za sebe, tvrde bihevioralni terapeuti, morate proći kroz tri faze. Najznačajnija je prva, ona u kojoj morate da budete iskreni sa sobom i da otkrijete zbog čega vas postavljanje granica toliko plaši. Koji je to najgori mogući scenario koji zamišljate? Da, uprvo to je vaš najveći strah. Sada je vreme da ga realno procenite: ima li zaista šanse da se ovaj scenario ostvari i koliko su velike? Na kraju, faza 3, ona koja vam pomaže da se osnažite: smislite strategiju koja će vam pomoći da preživite čak i ako ovaj scenario postaje stvarnost. To će vam dati potrebnu snagu.
Voleti sebe ponekad zahteva hrabrost, a postavljanje granica je upravo to polje na kome dokazujemo da smo dovoljno hrabre da volimo sebe. Profesorka sa Univerziteta u Hjustonu i istraživačica na temu ranjivosti, srama i ljubavi prema sebi, Brene Brown, otvoreno je progovorila o tome kako se sama bori sa situacijama u kojima bi trebalo da se zauzme za sebe, čak i kada je to krajnje neprijatno.
I samoj Brene treba nešto za šta može da se uhvati u neprijatnim situacijama.Za nju je to srebrni prsten. Kada nastupi situacija u kojoj strahovi prete da prevladaju, ona vrti prsten i ponavlja: Izaberi nelagodnost umesto ogorčenosti. Nađite nešto samo svoje što će vas podsećati da uvek treba da izaberete blagostanje, čak i kada taj izbor nije lak.
Kad se nađe u situaciji da ispunjava neku obavezu istiha mrzeći sebe i psujući si u bradu, Brene je opiše u svom Dnevniku ogorčenosti. Kako je došlo do situacije? Zašto ju je situacija preplavila? Kroz neko vreme ona se vrati ovom dnevniku i trudi se da utvrdi obrasce koji je dovode u nezgodan položaj. U njenom slučaju, ispostavilo se da zaboravlja na postavljanje granica onda kada je umorna i preopterećena.
Postavljanje granica nije lako i nije nešto što se uči na kursu. Možete dobiti smernice i alate koji će vam olakšati, ali realizacija je na vama. Kao i u slučaju mnogih drugih vrednih stvari, praksa vodi savršenstvu. Zato, kada pogrešite, samo nastavite dalje, imajući na umu lekciju koju ste naučili.
Foto: imudruk/Pexels.com
