|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
August 7, 2026
Danas je teško zamisliti da odlazak žene na plažu može biti političko pitanje. Biramo jednoddelni ili dvodelni kupaći, bikini, šorts ili nešto sasvim drugo, ne razmišljajući o tome da su žene pre samo stotinak godina zbog kupaćeg mogle da budu udaljene sa plaže, kažnjene ili uhapšene. Policajci su merili dužinu njihovih kostima, gradske vlasti određivale koliko noge sme da se vidi, a još malo ranije postojale su posebne kabine na točkovima čija je svrha bila da žena dođe do vode a da je niko ne vidi u odeći za kupanje.
Istorija ženskog kupaćeg zato je mnogo manje istorija mode nego što se čini. Iza svakog nestalog sloja tkanine nalazila se ozbiljnija borba: da žena može da uđe u more, da pliva, da se bavi sportom, da zauzima javni prostor i, konačno, da sama odlučuje šta će na svom telu pokriti ili otkriti. Možda najbolji podatak za razumevanje početka ove priče dolazi iz američkog Nacionalnog muzeja istorije: ženska odeća za kupanje krajem 19. veka, kada se natopi vodom, mogla je da teži oko 25 funti, odnosno više od 11 kilograma. Tome treba dodati mokre čarape i pokrivalo za glavu. Žena je, dakle, ulazila u vodu noseći na sebi težinu približnu punom koferu. Oslobađanje od tih 11 kilograma nije bilo samo pitanje udobnosti. Bio je to početak mnogo veće priče o tome ko odlučuje šta žensko telo može, sme i gde mu je mesto.
Krajem 19. veka mokra odeća za kupanje mogla je da teži više od 11 kilograma. Godine 1912. žene prvi put učestvuju u olimpijskim plivačkim disciplinama. Godine 1922. žene u Čikagu bivaju hapšene zbog novih kupaćih kostima. Godine 1946. pojavljuje se bikini, koji će narednih godina na pojedinim evropskim plažama takođe biti zabranjivan. Za nekoliko generacija telo koje je trebalo sakriti iza drvene kabine postalo je telo sportistkinje, rekreativke, žene koja se sunča, majke koja se igra sa decom ili sedamdesetogodišnjakinje koja sama pliva.
Tokom 18. i 19. veka u Velikoj Britaniji koristile su se takozvane bathing machines, drvene kabine na točkovima. Žena bi ušla u kabinu, presvukla se, a zatim bi kabina bila odgurana u more kako bi mogla da izađe u vodu bez izlaganja pogledima sa obale. Ni odeća koju je nosila nije bila napravljena prvenstveno za plivanje. Duge haljine, pantalone, čarape i slojevi teške tkanine trebalo je da spreče da se vidi oblik ženskog tela. U pojedine modele čak su ušivani tegovi kako se suknja u vodi ne bi podigla i otkrila noge. Pristojnost, dakle, nije bila samo ideja o tome kako žena treba da izgleda. Ona je direktno određivala koliko slobodno može da se kreće. Pravila nisu važila jednako za muškarce i žene. Dok su muškarci na pojedinim mestima mogli da se kupaju u vrlo jednostavnoj odeći, žensko kupanje bilo je strogo regulisano, a kupališta često razdvojena prema polu.
Jedna od žena koje su se tome početkom 20. veka otvoreno usprotivile bila je australijska profesionalna plivačica Annette Kellerman. Umesto haljina, pantalona i čarapa, Kellerman je nosila pripijen jednoddelni kupaći koji joj je omogućavao da pliva. Njena poruka bila je jednostavna: ne može ozbiljno da pliva noseći na sebi količinu odeće koja bi bila dovoljna za čitav konopac za veš. Oko njenog navodnog hapšenja u Bostonu 1907. godine zbog takvog kostima kasnije je nastala poznata priča, iako detalji nisu jednako potvrđeni u svim istorijskim izvorima. Ali sistemska kontrola ženskih kupaćih kostima nije nikakva legenda. Samo nekoliko godina kasnije postala je veoma dobro dokumentovana.
Jedna od prelomnih godina bila je 1912. Na Olimpijskim igrama u Stokholmu žene su prvi put dobile olimpijska takmičenja u plivanju. Taj događaj bio je važan mnogo šire od sporta. Takmičarsko plivanje otvorilo je vrlo praktično pitanje: kako očekivati od žene da bude sportistkinja ako joj odeća fizički onemogućava da se kreće? Kada je cilj da se određena distanca prepliva što brže, suknje, čarape, teška vuna i slojevi koji prikrivaju oblik tela više nisu mogli da budu jedina prihvatljiva opcija. Žensko telo počelo je da dobija novu ulogu: nije više bilo samo telo koje treba sačuvati od tuđih pogleda, već snažno i sposobno telo koje može da trenira, takmiči se i obara rekorde. Menjala se i sama odeća. Tokom dvadesetih godina proizvođači počinju da prave elastičnije, pletene kupaće prilagođene plivanju. Sve češće se govori o swimming suit, odeći za plivanje, umesto samo o odeći za kupanje.
Novi jednoddelni kostimi otkrivali su više ruku i nogu i pratili liniju tela, pa su pojedine lokalne vlasti u SAD počele da propisima određuju šta je na plaži pristojno. Na nekim plažama pojavili su se službenici koji su kontrolisali dužinu kupaćih kostima. Postoje fotografije policajaca koji uz žensku nogu drže metar i proveravaju koliko kože je otkriveno. Smithsonian čuva i fotografiju žena uhapšenih u Čikagu 1922. godine zbog novih kupaćih kostima koji nisu odgovarali tadašnjim pravilima pristojnosti. Njihov prestup nije bio nasilje ili ugrožavanje drugih kupača. Problem je bio njihov kupaći.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Dvadesete godine prošlog veka često pamtimo po kratkoj kosi, flaperkama, džezu i promenama u položaju žena, ali su istovremeno pokazale koliko institucije teško prihvataju novu slobodu ženskog tela. Kako su kupaći postajali kraći i praktičniji, vlasti su pokušavale da precizno odrede gde prestaje prihvatljivo, a počinje nepristojno. Za žene koje su bile kažnjavane takva pravila nisu bila bezazlena: njihovo prisustvo na plaži zavisilo je od toga da li je njihovo telo zadovoljilo standarde koje su uglavnom postavljali muškarci. Borba se nije vodila samo oko centimetara tkanine. Istraživanja istorije ženskog plivanja pokazuju da je promena kupaćeg bila povezana sa širim zahtevima žena za pristupom bazenima, kupalištima, mešovitom kupanju i fizičkoj aktivnosti. Sport je imao posebnu ulogu. Plivačice nisu samo pokazivale više kože nego njihove majke i bake; pokazivale su šta njihovo telo može da uradi kada mu odeća i društvena pravila to ne sprečavaju. Do tridesetih godina kupaći postaje jednostavniji, elastičniji i prilagođeniji pokretu. Ono što je nekoliko decenija ranije izazivalo skandal postepeno postaje svakodnevica.
Bikini je predstavljen 5. jula 1946. godine u Parizu. Francuski inženjer Louis Réard nazvao ga je po atolu Bikini, gde su SAD upravo izvodile nuklearna testiranja. Naziv je trebalo da sugeriše da će novi kupaći u javnosti proizvesti sličnu eksploziju.Za predstavljanje bikinija angažovana je Micheline Bernardini, plesačica iz pariskog Casino de Paris, jer su profesionalne manekenke navodno odbijale da ga nose. Danas jedan od najobičnijih prizora na plaži, bikini je tada bio dovoljno provokativan da izazove zabrane i ograničenja širom Evrope. Posebno zanimljiv primer bila je Španija, gde se bikini direktno sudario sa konzervativnim katoličkim moralom režima.
Ali zatim se moral sudario sa turizmom. Benidorm je početkom pedesetih želeo da postane ozbiljno turističko mesto. Strane turistkinje koje su dolazile na Mediteran nisu, međutim, nameravale da prihvate ista pravila oblačenja koja su važila za Španjolke. Gradonačelnik Pedro Zaragoza shvatio je da grad teško može istovremeno da privlači evropske turiste i da policijom kontroliše njihove kupaće. Podržao je mogućnost nošenja bikinija na plažama i zbog toga ušao u sukob sa konzervativnim i crkvenim krugovima. Prema istorijskim zapisima, otišao je čak do Franka da odbrani svoju odluku.
Da kontrola nije bila samo simbolična pokazuje slučaj strane turistkinje kojoj je Guardia Civil zbog kupaćeg izrekla kaznu od čak 40.000 pezeta. Iza pitanja od nekoliko centimetara tkanine tako se pojavila mnogo veća borba između autoritarne kontrole, crkvenog morala, turizma i promenjenog položaja žena. Tokom šezdesetih bikini sve više prihvataju i same Španjolke, a do sedamdesetih postaje normalan prizor. Ono zbog čega je žena jednu generaciju ranije mogla da bude kažnjena, sledećoj je postalo svakodnevica.
Najjednostavnija istorija ženskog kupaćeg izgledala bi kao prava linija: žene su prvo bile potpuno pokrivene, zatim su pokazivale sve više tela, a na kraju se pojavio bikini. Više odeće značilo bi manje slobode, manje odeće više slobode. Ali istorija ženskih prava nije tako jednostavna. Pravo pitanje nije koliko je centimetara tela pokriveno. Pravo pitanje je ko o tome odlučuje.
Zato priča ne završava pojavom bikinija. Tokom druge polovine 20. veka različite države nastavljaju da određuju kako žene smeju da izgledaju na plažama i bazenima. Nakon Islamske revolucije u Iranu 1979. rodna segregacija proširena je i na različite javne prostore, uključujući plaže, dok su pravila oblačenja ponovo određivala pod kojim uslovima žena sme da uđe u vodu. Na prvi pogled to je suprotna priča od one iz Amerike dvadesetih godina. Tamo država ženi govori da je pokazala previše. Ovde joj određuje koliko mora da pokrije. Ali osnovni problem je isti: odluku ne donosi žena.
Foto: Pexels.com
