Rediteljka Tamara Todorović nakon Kanskog festivala: Potrebno imati snage i hrabrosti da priliku zaista iskoristiš

Te 1987. godine je poslednji put kratki domaći film bio u zvaničnoj takmičarskoj selekciji prestižnog Kanskog festivala. Tišina duga skoro četiri decenije prekinuta je ovog proleća, a za to je zaslužna žena – rediteljka Tamara Todorović.

Ovo jeste istorijski uspeh za srpsku kinematografiju. U glavni takmičarski program kratkog filma u Kanu uspelo je da uđe tek deset svetskih ostvarenja, od 3.184 prijavljenih. Osamdesetih je to pošlo za rukom Milošu Radoviću sa filmom Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K, a danas Tamari Todorović i to sa filmom koji je ujedno i njen master rad: Niko ništa nije rekao. Tamarin film nastao je kao koprodukcija Srbije, Francuske, Slovenije i Hrvatske, a producentkinja filma je Čarna Vučinić, ispred producentske kuće NAKED.

Radnja filma „Niko ništa nije rekao“ Tamare Todorović prati jedno naizgled uobičajeno Katarinino veče. Katarininu svakodnevnicu prekida poziv zbog koga mora da se suoči sa posledicama, naizgled, bezazlene igre u kojoj je učestvovala njena ćerka. Uloge tumače Ivana Vuković, Kalina Šutić, Viktorija Vasiljević, Milica Stefanović, Iva Kraljević, Elena Popović, Marta Grujić, Petar Požega i Jovan Belobrković. Koproducentkinja je Ena Bajraktarević, direktor fotografije Mladen Teofilović, montažerka Kristina Todorović, scenografkinja Ana Ivanišević, kostimograf Strahinja Tabaković, šminkerka Mojca Gorogranc Petrushevska i dizajner zvuka Julij Zornik.

Za nas na Fempiria.rs, ovo je i trijumf ženske snage. Iako se situacija menja iz godine u godinu, činjenica je da je tek 13.5 odsto reditelja ženskog pola i da na Kanskom festivalu tek 15-20 odsto takmičarskih filmova potpisuju žene (samo 5 odsto u glavnoj konkurenciji). Razlog više da razgovaramo sa Tamarom Todorović.

Fempiria: Koliko je proces nastanka i razvoja ovih filmova trajao i šta je bila najveća prepreka na putu do Kana?

Tamara Todorović: U čitavom procesu najduže je trajao period finansiranja filma, tačnije čekanje konkursa, sve ostalo je teklo brzo i glatko. Kasting smo počeli u junu 2025, pripreme sa ostalim članovima ekipe u oktobru, snimanje je bilo u januaru, a premijera u maju 2026. Ne mogu da kažem da sam naišla na posebne prepreke na putu do Kana, jer Kan sam po sebi nije nikada bio cilj, već želja. Kada radite film ne razmišljate o festivalima već o filmu, onda, po završetku, prijavite film na festival, zaboravite da ste to uradili i nadate se najboljem.

F: Da li je postojao trenutak tokom rada na filmu kada ste pomislile da možda još niste spremne za ovakav nivo scene i kako ste prevazišle taj osećaj?

TT: Ja sam zaista, po prvi put, osećala neverovatnu sigurnost tokom rada na filmu. Nisam imala osećaj da znam šta radim u svakom trenutku, ali sam znala da je to normalno i to mi nije unosilo strah. Atmosfera u ekipi je bila takva da smo svi bili na strani filma, svi smo verovali u ono što radimo i samim tim nije bilo prostora za strah.

F: Koliko je teško danas mladim autorkama da ostanu verne sopstvenom senzibilitetu, a da istovremeno odgovore očekivanjima industrije, festivala i tržišta?

TT: Mislim da je to možda i najteži deo. Vrlo brzo postanete svesni očekivanja: šta je poželjno, šta je aktuelno, šta prolazi na festivalima, šta je lakše finansirati. I onda lako može da se desi da počnete da razmišljate o tome kako bi film trebalo da izgleda umesto zašto uopšte želite da ga napravite. Ja sam uspehom ovog filma sebi dokazala nešto potpuno drugo, ovo je bio baš film koji ni po čemu nije pravljen za festival, ovo je film koji sam ja želala da napravim na način na koji sam ga napravila sa ljudima sa kojima sam ga pravila i svima nam je, baš zbog tih ubeđenja koja smo imali, potpuno neverovatno da se sve ovo dešava.

F: Šta mislite da rediteljke danas donose filmskom jeziku drugačije, ne nužno tematski, već kroz način posmatranja sveta?

TT: Ne mislim da postoji ženski i muški film, za mene je film priča i ona može biti ispričana na različite načine u zavisnosti od iskustva i senzibiliteta onoga ko priču priča. Naravno da se žensko i muško iskustvo mnogo razlikuju, ali isto tako se razlikuje i svaka autorka pojedinačno. Svaki autor danas donosi nešto svoje i nešto drugačije.

F: Šta vas je ovaj proces naučio o vama lično, a ne samo o filmu?

Naučio me je da imam mnogo više strpljenja nego što sam mislila i da mi je odnos sa ljudima jednako važan kao i sam film. Ranije sam često mislila da sve moram sama i da stalno moram da dokazujem da zaslužujem svoje mesto, a kroz ovaj proces sam prvi put osetila koliko je važno poverenje i koliko film zapravo nastaje zajednički.

F: Ako biste morale da opišete trenutnu generaciju mladih autorki sa Balkana u jednoj rečenici, kako bi ona glasila?

TT: Nemoguće je opisati trenutnu generaciju mladih autorki sa Balkana u jednoj rečenici, ali mogu da kažem da su one tu, da su već neko vreme tu, da su predivne, autentične i pre svega hrabre, jer svaka od njih na svoj način pomera granice i ostavlja trag. U uslovima u kojima se kod nas filmovi stvaraju, već i doći do prilike je veliki izazov, a onda je potrebno imati snage i hrabrosti da tu priliku zaista iskoristiš. Upravo zbog toga mi je inspirativno kada vidim žene koje uprkos svemu nastavljaju da stvaraju i ostaju dosledne svom glasu.

Tamara Todorović nije bila jedina srpska rediteljka u Kanu ove godine. Studentkinja Tara Gajović sa svojim diplomskim filmom “Preko praga” uspela je da uđe u La Cinef program, posvećen najboljim studentskim filmovima. Ovaj program obuhvata 19 filmova izabranih među 2.750 prijava filmskih škola širom sveta.

Foto: Mladen Teofilović