|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
October 1, 2026
Fenomen married single moms sve je prisutniji na Instagramu i TikToku. Reč je o ženama koje se, iako su u braku, osećaju kao samohrane majke – samo što pored sebe imaju muža. Šta stoji iza ovog fenomena?
Iza pomalo provokativnog naziva krije se mnogo ozbiljnije društveno pitanje: šta se dešava kada su oba roditelja prisutna, ali samo jedan od njih nosi glavnu odgovornost za funkcionisanje porodice? Termin married single mom nije stručan, psihološki, niti je nova sociološka kategorija. Nastao je na društvenim mrežama kao način da žene opišu situaciju u kojoj imaju partnera, ali se svakodnevno osećaju kao da su same odgovorne za decu, kuću i sve ono što porodični život podrazumeva. To ne znači nužno da njihov partner ne radi ništa. Naprotiv, on možda kuva, odlazi u nabavku, vozi dete na trening ili ga uspavljuje. Problem nastaje kada jedna osoba mora da primeti šta treba uraditi, isplanira kada će to biti urađeno, podseti drugu osobu i na kraju proveri da li je završeno. Upravo tu se vidi razlika između obavljanja kućnih poslova i preuzimanja odgovornosti za njih.
Zamislite sasvim običan početak nedelje. Treba zakazati sistematski pregled, kupiti poklon za rođendan na koji dete ide u subotu, oprati opremu za trening, javiti vaspitačici da dete u petak neće doći, smisliti ručak, proveriti da li ima dovoljno pelena, platiti račun i primetiti da su detetu patike postale male. Moguće je da će partner obaviti polovinu ovih zadataka. Ali ko je znao da oni uopšte postoje? U tome se nalazi suština problema o kojem žene govore kada koriste termin married single mom. Fizički posao možda jeste podeljen, dok posao razmišljanja o porodici ostaje na jednoj osobi. Ona postaje svojevrsni porodični menadžer koji mora da pamti, planira, predviđa i delegira.
U psihologiji i sociologiji ovaj nevidljivi deo porodičnog rada sve češće se istražuje kao kognitivni kućni rad, odnosno deo šireg mentalnog tereta. On podrazumeva sve ono što se događa pre nego što je konkretan zadatak obavljen: primetiti potrebu, razmisliti o rešenju, napraviti plan i pobrinuti se da bude realizovan. Zbog toga rečenicu Samo mi reci šta treba da uradim više nijedna žena ne tretira kao istinsko partnerstvo. Istina, ona pokazuje da je partner spreman da izvrši zadatak, ali je upravljanje zadatkom i dalje prepušteno drugoj osobi.
Ono što se danas pojavljuje u kratkim TikTok videima zapravo ima prilično ozbiljnu istraživačku pozadinu. U studiji koja je obuhvatila 322 majke male dece istraživači su odvojeno posmatrali fizički rad i kognitivni rad potreban za 30 uobičajenih porodičnih obaveza. Rezultati su pokazali da su majke, prema sopstvenim iskazima, obavljale oko 64 odsto fizičkog kućnog rada, ali čak oko 73 odsto kognitivnog rada. Drugim rečima, razlika među partnerima bila je još veća kada se merilo ko planira i razmišlja o obavezama nego kada se gledalo ko ih fizički izvršava.
Sličnu sliku daje i veliko istraživanje Pew Research Centera među roditeljima u SAD. Među majkama u heteroseksualnim brakovima ili partnerskim zajednicama, 78 odsto reklo je da upravo one više upravljaju rasporedom i aktivnostima dece. Njih 58 odsto navelo je da više pružaju emocionalnu podršku deci, dok je među roditeljima dece mlađe od pet godina 57 odsto majki reklo da više obavlja osnovne poslove brige o detetu, poput hranjenja, kupanja i menjanja pelena. Problem, dakle, nije samo u tome ko je oprao sudove ili odveo dete u vrtić. Postoji čitava kategorija rada koja se teško vidi upravo zato što se odvija u glavi.
Uprkos velikim promenama u rodnim ulogama, porodični život nije se promenio istom brzinom u svim svojim segmentima. Muškarci danas mnogo više učestvuju u odgajanju dece i kućnim poslovima nego prethodne generacije, ali svakodnevno upravljanje porodicom i dalje često ostaje ženska odgovornost.
Jedan od razloga jeste fenomen koji se na društvenim mrežama i u popularnoj psihologiji naziva default parent. To je roditelj kome se svi prvo obraćaju. Dete njega pita gde mu je dres. Škola njega zove kada postoji problem. On zna ime pedijatra, kada ističe članarina, šta dete neće da jede i kada treba kupiti nove patike. Što jedna osoba više preuzima ove obaveze, to porodica postaje zavisnija od nje. Vremenom nastaje paradoks: ona najbolje zna kako sve funkcioniše upravo zato što sve vreme mora da zna kako sve funkcioniše.
Tu se pojavljuje još jedan problem. Žene se ponekad optužuju da same ne dozvoljavaju partnerima da preuzmu više odgovornosti jer žele da kontrolišu način na koji se stvari rade. Takva dinamika svakako može postojati, ali pitanje je zbog čega je kontrola uopšte nastala. Ako će majka biti ona koju će okolina kritikovati zato što je dete zaboravilo opremu, nema užinu ili kasni na pregled, odgovornost i potreba za kontrolom lako počinju da hrane jedna drugu. Pewovo istraživanje pokazuje i da majke češće od očeva osećaju da ih drugi procenjuju zbog načina na koji odgajaju decu.
Nije svaki neravnopravno podeljen kućni posao razlog za ozbiljan problem u vezi. Međutim, dugotrajno stanje u kojem jedna osoba nikada nema mogućnost da mentalno „izađe iz smene“ može imati posledice koje prevazilaze običan umor.U pomenutom istraživanju među 322 majke upravo je veći udeo kognitivnog kućnog rada bio povezan sa izraženijim simptomima depresije, stresom i burnoutom, lošijim ukupnim mentalnim zdravljem i slabijim funkcionisanjem partnerskog odnosa. Važno je naglasiti da ovakvi rezultati pokazuju povezanost, a ne da mentalni teret sam po sebi nužno izaziva ove probleme. Ipak, zanimljivo je da fizička podela poslova nije pokazivala isti obrazac povezanosti sa svim merama mentalnog zdravlja kao kognitivni rad.
Drugim rečima, možda nije najiscrpljujuće to što ste oprali tri mašine veša. Problem je u tome što ste jedina osoba koja je primetila da nema čistih stvari, razvrstala šta treba oprati, razmišljala da li će se odeća osušiti do sutra i setila se da detetu baš tada treba beli dres. Posledice se mogu videti i u partnerskom odnosu. Studija objavljena 2025. u časopisu Journal of Marriage and Family pokazala je da je kod majki i očeva ravnopravnija podela kognitivnog kućnog rada povezana sa većim zadovoljstvom partnerskim odnosom. Autori upravo nevidljivost ovog rada izdvajaju kao jedan od razloga zbog kojih on može biti posebno značajan: teško je osećati da partner razume vaš doprinos ako veliki deo tog doprinosa nikada nije ni primećen.
Najjednostavniji savet bio bi da muškarci treba više da „pomažu“ svojim partnerkama. Međutim, upravo ta formulacija otkriva deo problema. Ako otac pomaže oko dece, čija su onda deca njegova primarna odgovornost? Ako muškarac pomaže u kući u kojoj i sam živi, ko je stvarno zadužen za nju? Pravednija podela ne podrazumeva samo deljenje izvršnih poslova već i deljenje odgovornosti za njih od početka do kraja. Ako je jedan roditelj preuzeo vannastavne aktivnosti deteta, to ne znači samo da će ga utorkom odvesti na trening. To znači da zna raspored treninga, komunicira sa trenerom, prati kada treba platiti članarinu, zna koja je oprema potrebna i organizuje odlazak na utakmicu. Druga osoba više ne mora da bude menadžer tog zadatka. Postoje i prvi istraživački pokušaji da se ovakav pristup primeni kao intervencija. Mala pilot-studija među 87 majki predškolske dece ispitivala je program usmeren upravo na ravnopravniju podelu fizičkog i kognitivnog kućnog rada. Žene koje su nakon programa prijavljivale ravnopravniju raspodelu kognitivnog rada prijavljivale su i manje depresivnih simptoma i stresa, kao i bolje mentalno i fizičko zdravlje. Autori, međutim, naglašavaju da je reč o malom otvorenom pilot-istraživanju čije rezultate tek treba potvrditi na većim i raznovrsnijim uzorcima.
Naravno da nisu. Stvarno samohrano roditeljstvo podrazumeva specifične finansijske, organizacione i emocionalne izazove koje nije opravdano izjednačavati sa životom u zajednici sa drugim roditeljem. Izraz married single mom namerno je preteran i upravo zbog toga dobro funkcioniše na društvenim mrežama. Ali činjenica da se toliko žena prepoznaje u njemu govori nešto što je teže odbaciti kao još jedan TikTok trend. Žene u partneru traže drugu odraslu osobu koja će zajedno sa njima primetiti šta porodici treba, razmišljati nekoliko koraka unapred i preuzeti odgovornost bez instrukcija. Jer ravnopravnost u porodici ne meri se samo brojem promenjenih pelena, skuvanih ručkova ili odlazaka u nabavku. Ponekad je mnogo važnije pitanje ko u toj kući ima luksuz da prestane da misli o njoj.
