|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
April 23, 2026
Žene na maratonu su danas uobičajena pojava. Zvuči gotovo neverovatno podatak da su pravo na učešće osvojile tek pre četiri decenije
Na 39. Beogradskom maratonu, oboreno je više rekorda, između ostalog oboren je rekord u polumaratonu, koji je držala Olivera Jevtić od davne 2008. godine. Takođe, oboren je rekord učešća žena na maratonu: u najtežoj glavnoj trci, maratonu, 42,195km istrčalo je 259 žena (što čini oko 15,7% od ukupnog broja onih koji su završili maraton). Iako je ovo manji procenat u odnosu na ostale trke, brojka raste iz godine u godinu (poređenja radi, 2022. godine je bilo samo 105 žena na cilju).
Najpopularnija distanca za žene ove godine bila je trka na 10km: od preko 5.000 učesnika na ovoj trci, žene su činile skoro polovinu (preko 45%), što potvrđuje da je ova distanca ključna tačka ulaska za nove trkačice. Na polumaratonu (21,1 km) žene su činile oko 30% učesnika, što je istorijski visok procenat za Beograd.
Za sve koji su prošli vikend proveli na ulicama Beograda, bilo kao učesnice ili kao podrška, bilo je vidljivo da se žene nisu borile samo protiv svoje sopstvene snage, vremena i prostora, već su slale i mnogo poruka, koje su njihovo trčanje činile i društveno angažovanim.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Istorija učešća žena na maratonima nije duga, ma kako se to iz perspektive treće decenije 21. veka činilo: prve Olimpijske igre koje su imale discipline ženskog maratona bile su one u Los Anđelesu 1984. godine, kada je Joan Benoit osvojila prvu zlatnu medalju. Gotovo ceo vek je bio potreban da se žene izbore za učešće na maratonu. Tu borbu da maratonke budu priznate započela je 1896. Grkinja Stamatis Rovithi koja je istrčala maratonsku stazu dan nakon što su muškarci završili prvi moderni olimpijski maraton, ali su odbili su da je zvanično registruju. Prvo zvanično mereno vreme za koji žena prođe kroz cilj maratonske trke dogodilo se 1926. godine i istrčala ga je Britanka Violet Piercy, mada trka nije bila takmičarska.
Roberta Gibb se 1966. sakrila u grmlje blizu starta Bostonskog maratona i odatle uskočila u trku, jer ženama nije bio dozvoljen pristup. Već sledeće, 1967. godine dogodila se akcija hrabre Kathrine Switzer, koja se prijavila za Boston koristeći inicijale „K.V. Switzer“. Tokom trke, direktor maratona je fizički pokušao da je izbaci sa staze, ali su ga njeni prijatelji (takođe trkači) sprečili. Fotografije tog napada postale su simbol borbe za ravnopravnost žena u svetu. Sledi 1972. i konačna dozvola ženama da da se zvanično takmiče na Bostonskom maratonu, a 1984. je osvojena Olimpijska pravda, kada je ženski maraton uvršten u zvaničan program.
Danas, učešće žena na maratonima jeste na istorijski najvišem nivou. Širom sveta, na startu ovih trka pojavljuje se od 35 do 45 odsto žena, a ubedljivo je najbolja situacija na Njujorškom maratonu gde gotovo polovinu učesnika čine žene. Na Beogradskom maratonu žene učestvuju od samog početka, 1988. godine, ali se njihov broj značajno menja tek poslednjih desetak godina, gde je sve više žena, a u Trci zadovoljstva čine više od polovine ukupnog broja učesnika. Od ukupno 14.500 prijavljenih učesnika u svim kategorijama ove godine, procenjuje se da je žena bilo preko 5.500 (računajući Trku zadovoljstva, 10km, polumaraton i maraton).
Ove godine, na 39. Beogradskom maratonu pobednica je bila Eden Alemu Dadi iz Etiopije, koja je dominirala trkom, odvojivši se od rivalki između 35. i 40. kilometra. Iako je istrčala sjajno vreme, rekord Rumunke Kristine Pomaku iz 2001. godine (2:29:44) i dalje ostaje na snazi. U polumaratonu je oboren rekord staze koji je godinama držala naša legendarna Olivera Jevtić. Pobednica je Valentina Jebet (Kenija) – 1:10:47, a naša Nora Trklja Boca zauzela je visoko 5. mesto sa vremenom 1:20:51. U trci na 10km pobednica je Teodora Simović iz Srbije.
Iako se većina učesnica maratona ne bori za medalje, svaka od njih zaslužuje posebne počasti: od osvajačica do poslednje žene koja je prošla kroz cilj, mada je ove godine najdirljivija scena bila kada je celu trku unuk u kolicima gurao svoju baku, i zajedno su prošli kroz cilj i osvojili medalje. Primetili smo i nekoliko žena starijih od 70 godina, koje su istrčale trku, sele da se odmore i gledaju daleko mlađe, muškarce, kako se bore za dah na cilju.
Svi su pobednici maratona, ali nisu sve pobede iste: žene koje trče, da bi iskoračile na stazu, morale su da izvojevaju mnogo malih pobeda na raznim društvenim poljima. Maraton u Beogradu je postao mesto gde se ruši kult mladosti i savršenog tela koji se često nameće ženama u medijima. Sve je više učesnica u kategorijama 50+, 60+, pa i starijih, što je u našoj sredini direktan šamar stereotipu o tome kako bi žena u tim godinama trebalo da se ponaša i gde bi trebalo da provodi vreme.
Za razliku od muške konkurencije gde često dominira takmičarski duh, žensko učešće u Beogradu karakteriše visoka doza međusobne podrške. Paceri (trkači koji drže tempo) često ističu da su ženske grupe te koje se međusobno bodre do samog kraja, pretvarajući trku u kolektivni čin osnaživanja. Maraton je jedan od retkih dana u godini kada žene masovno i fizički zauzimaju javni prostor koji im istorijski nije pripadao. Svaki pretrčani kilometar kroz centar grada, Terazije i Brankov most je mala pobeda nad pasivnošću i patrijarhalnim očekivanjima.
Ove godine izvojevale su pobedu i u humanosti: aktivizam je na beogradskim ulicama bio izuzetno vidljiv, a ženski kolektivi su se organizovali masovnije nego ikada, koristeći trku kao platformu za ulični megafon. Fokus je bio na zdravlju, bezbednosti i ekonomskoj samostalnosti žena. Mnoge trkačice su na svojim startnim brojevima dopisale SMS kodove onih za koje trče, pretvarajući svaki kilometar u direktnu donaciju. Prepoznatljive po roze detaljima, žene su trčale pod sloganom koji promoviše redovne preglede dojki, kao prevenciju nastanka raka. Njihovo učešće je jako emotivno jer su u timovima i žene koje su same pobedile bolest, šaljući poruku o snazi ženskog tela.
Nekoliko neformalnih grupa trkačica nosilo je ljubičaste trake ili majice sa porukama protiv femicida i nasilja u porodici. Njihov cilj je bio da skrenu pažnju na pravo žene da se oseća bezbedno, kako u svom domu, tako i na javnim prostorima. U okviru Trke zadovoljstva, bio je primetan ogroman broj majki sa decom (mnoge i sa kolicima), što je deo šire kampanje za bolju infrastrukturu u gradovima i priznavanje neplaćenog rada koji žene obavljaju u porodici.
Ove godine su uvedene i neke nove forme ženske solidarnosti koje ranije nisu bile toliko izražene: iskusne maratonke su se dobrovoljno prijavile da budu “pacerke” i vode grupe žena koje prvi put trče 10km ili 21km, pružajući im psihološku podršku i ohrabrenje da ne odustanu, što je direktna primena “ženskog mentorstva” na stazi.
Dok je nekada žena na maratonu bila prizor koji izaziva bes organizatora, danas je ona u Beogradu pokretačka snaga manifestacije. Svaki put kada žena prođe kroz cilj na Trgu Republike, ona ne pobeđuje samo štopericu, već i društvenu određenost o tome šta žensko telo može, sme i gde mu je mesto.
Piše: Katarina Milićević
Foto: Kanan Durmu/Pexels.com
