|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
March 23, 2026
Piše: Katarina Milićević
Kada želite da gledate neku predstavu u pozorištu, ili da odete na koncert klasične muzike, pa i promociju knjige, koga ćete pozvati da delite te trenutke uživanja u umetnosti? Majku, sestru, prijateljicu ili partnera, brata, prijatelja? U najvećem broju slučajeva u Evropi, a u Srbiji i drastičnije – publika na kulturnim događajima je ženskog pola. Evropski zavod za statistiku (Eurostat), kao i regionalna istraživanja, poput onih koje sprovodi Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, iz godine u godinu beleže snažnu feminizaciju kulturne publike.
U čak 17 od 26 analiziranih država Evropske unije, žene prednjače u opštoj kulturnoj participaciji. Međutim, kada se izdvoje specifične, dublje forme kulturnog konzumiranja, rodni jaz postaje ogroman. U državama poput Češke, razlika u prisustvu na izvođačkim umetnostima iznosi čitavih 10 procenata u korist žena, dok je u našem regionu taj procenat još drastičniji: čak 65-75% pozorišne publike čine žene, 60-75% žena je među onima koji odlaze u biblioteke ili kupuje knjige, 60% žena posećuje koncerte pop muzike. Procenti se izjadnačavaju u poseti bioskopima: tu je ravnopravna zastupljenost, više je muškaraca na sportskim događajima 70-90%, dok je na rok koncertima 60-70% muškaraca.
Zašto su žene u tolikoj meri prisutnije u pozorištima i bibliotekama? Odgovor leži duboko u sociologiji i načinu na koji smo vaspitavani. Od najranijeg detinjstva, društvo devojčice ohrabruje da prepoznaju, artikulišu i dele svoja osećanja. Sa druge strane, od dečaka se često i dalje očekuje stoičko zadržavanje emocija i usmeravanje ka takmičarskim sferama. Umetnost zahteva visok nivo empatije i introspekcije. Žene su, kroz proces socijalizacije, prosto obučenije da čitaju međuljudske odnose i psihološke nijanse koje se odvijaju na sceni ili stranicama romana.
Pored emotivne pismenosti, postoji i faktor nevidljivog rada. Žene i danas nose najveći teret neplaćenog rada u kući i brige o deci i starijima. Odlazak na kulturnu manifestaciju predstavlja svojevrstan otklon, jedan od retkih trenutaka gde žena može da isključi ulogu majke, supruge ili radnice, i bude isključivo posmatrač, mislilac i individua. Kultura za mnoge žene nije samo puka zabava, već prostor slobode u kom se njihova svakodnevna iskustva, borbe i dileme validiraju. Savremena produkcija sve češće otvara teme ženskih prava, patrijarhalnih pritisaka i rodnih uloga, pretvarajući scenu u platformu za društveni dijalog. Zanimljiv je i sociološki podatak da su žene te koje u preko 70% slučajeva iniciraju odlazak na kulturne događaje. One su takozvani kulturni inicijatori – one prate repertoare, biraju predstave i kupuju karte ne samo za sebe, već i za svoje partnere, porodicu i prijatelje.
Sa druge strane spektra nalaze se prostori gde muškarci zadržavaju apsolutnu brojčanu dominaciju. Sportski događaji uživo su, prema podacima Eurostata, teren gde muškarci u gotovo svim evropskim zemljama značajno prednjače. U pojedinim državama regiona, ta razlika ide i preko 20 procentnih poena. Baš kao što se devojčice usmeravaju ka umetnosti, dečaci se socijalizuju kroz sport, navijačku kulturu i kolektivni identitet koji tribine pružaju. Za mnoge muškarce, odlazak na utakmicu predstavlja legitiman oblik emotivnog pražnjenja u javnom prostoru i primarni način društvenog povezivanja. Sličan obrazac vidljiv je i na koncertima čvršćeg gitarskog zvuka – klasičnog roka i hevi metala – gde publika ostaje dominantno muška, vođena istorijatom rok kulture koja je decenijama unazad glorifikovala mušku buntovničku energiju i mačizam.
Zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku i Univerziteta umetnosti govore da žene čine oko 70% upisanih, i čak 73% diplomiranih studenata na umetničkim fakultetima. Kada se te diplomirane studentkinje angažuju u svojoj umetnosti, shvatiće da kulturnu politiku vode muškarci (od početka višestranačja u Srbiji, 1990. do danas, bilo je 16 ministara kulture – od kojih su samo dve bile žene: Nada Popović Perišić (1994-1998.) i Maja Gojković (2020-2024.). Kada pogledamo ko upravlja ustanovama kulture, ako krenemo sa vrha – od Narodnog pozorišta u Beogradu – videćemo da je ovo pozorište, osnovano 1868. godine, za upravnice imalo žene samo dva puta – Vidu Ognjenović od 1990-1993. godine i Ivanu Vujić od 2018- 2021. Najstarije pozorište u Srbiji, Knjaževsko-serbski teatar u Kragujevcu, od svog postanka 1835. godine do danas nije imalo ženu na rukovodećoj poziciji.
Duboka nesrazmera između onih koji se kultorom bave i onih koji kulturom upravljaju smanjuje se što je niži uticaj i značaj same ustanove – tako da u lokalnim ustanovama kulture nije teško naći ženu koja upravlja, ali tu treba imati u vidu i činjenicu da što je manje para u nekoj profesiji, to je profesija više ženska. Budžeti za kulturu u Srbiji su sramno mali, od vrha na niže, i te ustanove jedva opstaju, a to što opstaju, mogu da zahvale samo ženama koje ih na sve načine održavaju u životu. I kao upravljačice i kao posetiteljke događaja. Žene su neproporcionalno visoko zastupljene na pozicijama izvršnih producenata, organizatora i PR menadžera. One nose kompletan operativni, nevidljivi rad u pozadini, dok su pozicije upravnika i umetničkih direktora rezervisane za muškarce.
Ova nejednakost se preliva i na samo umetničko stvaralaštvo. U pozorištu i na filmu, žene danas pišu i režiraju izvanredna dela, ali se najveći budžeti i rad na monumentalnim nacionalnim klasicima i dalje po pravilu dodeljuju muškim rediteljima. Stručni žiriji i selektori prestižnih festivala ostaju većinski muški klubovi, što stvara zatvoreni krug u kom muški establišment nagrađuje i kanonizuje pretežno muške autore. Autorke koje prodaju knjige u stotinama hiljada primeraka često se od strane kritike posmatraju sa visine, a njihov rad etiketira terminom žensko pismo u pežorativnom smislu, dok se muška literatura automatski proglašava za univerzalnu književnost.
U filmskoj umetnosti, i u Srbiji i uregionu, iako su režiserke poput Jasmile Žbanić, Maje Miloš ili Mine Đukić sve prisutnije, žene su izuzetno jake u producentskom sektoru. Producentkinje poput Jelene Mitrović (filmska kuća Baš Čelik, koja stoji iza nekih od najvažnijih domaćih filmova i evropskih koprodukcija) ili Snežane van Hauvelingen (This and That Productions) dokazuju da žene vrlo vešto sklapaju finansijske konstrukcije, obezbeđuju međunarodne fondove i vode kompleksne evropske koprodukcije. I one to nisu ostvarile čekajući da budu odabrane – one su osnovale svoje producentske kuće i borile se za svaku epizodu, i svaki frejm – zato one donose novi vetar u umetnosti, u delima koja stvaraju bave se tabu temama i žene nemaju tradicionalne rodne uloge (poput filma Majka Mara, u režiji Mirjane Karanović, koji je producirala Snežana van Havelingen).
Na samom tržištu umetnosti, rodni jaz dobija još jednu dimenziju – starosnu. U izvođačkim umetnostima, prvenstveno glumi, vlada surov dvostruki standard. Dok muški glumci u četrdesetim i pedesetim godinama tek ulaze u zenit karijere, dobijajući najkompleksnije, noseće i karakterno najizazovnije uloge, ženama u tim istim godinama drastično opada broj napisanih glavnih uloga. Industrijski ejdžizam (diskriminacija na osnovu godina) brzo ih marginalizuje i svodi na epizodne uloge majki, supruga ili tetaka glavnih muških junaka. Ovo nije samo pitanje umetničke afirmacije, već direktno pitanje egzistencije i finansijske stabilnosti radnica u kulturi.
Statistika nam je iscrtala vrlo jasnu mapu kulturnog pejzaža regiona, ali i Evrope. Kultura gubi ogroman potencijal, ako polovina stanovništva ostane zaglavljena u parteru, dok joj je pristup pozornici, u smislu sistemske moći, ograničen. Nije dovoljno da žene budu samo zahvalni potrošači kulturnih sadržaja, inicijatorke kulture koje kupuju ulaznice i održavaju blagajne u plusu. Da bi se slika zaista promenila, promena mora doći odozgo na dole – kroz pravedniju raspodelu budžeta, ravnopravnije prisustvo autorki u školskim lektirama i sistemsku podršku ženama da sa pozicija operativaca pređu na pozicije onih koje kreiraju viziju kulturnih institucija. Kultura jeste poslednja linija odbrane humanosti i slobode, ali da bi to zaista bila, mora prestati da reflektuje patrijarhalne obrasce koje njena publika tako grčevito želi da prevaziđe.
Foto: Pexels.com
