|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
December 5, 2025
Ako ste milenijalka, verovatno se sećate scene iz kultnog filma What women want: Mel Gibson u kupatilu, okružen gomilom roze preparata, prvi put brijući noge, pokušava da odgonetne šta je to što žene zaista žele. Komedija u kojoj se muškarac, šovinista, igrač, sreće sa sirovim mislima žena koje ga okružuju, vrlo brzo je stekla kultni status. Reakcije su bile podeljene, ali je jedno bilo sigurno: žene su tada želele da ih zaista čuju i shvate ozbiljno. Kakva je situacija dvedeset i pet godina kasnije? Šta to žene u Srbiji zaista žele?
Da bismo saznale odgovor na ovo pitanje, okrenule smo mladim ženama koje će, za koju godinu, zauzeti svoje pozicije u društvu i početi da ga kroje prema svojim željama. Dakle, saznajmo:
Mislim da se odgovor na ovo pitanje menjao kroz godine razvijanja ženske samosvesti i solidarnosti, ali je suština svakako ostajala ista. Moje mišljenje je da žene žele slobodu. Ne samo da je žele, one žude za njom i za nju se bore vekovima u nazad. Na tom putu, putu borbe za slobodu, sigurno da je bilo mnogobrojnih grešaka koje su delimično zaslužne za našu trenutnu poziciju u društvu. Ta pozicija još uvek nije na zavidnom nivou, međutim, pomak je vidan i smatram da svaki pomak danas delimično dugujemo “ženama iz prošlosti” koje su se odvažile da naprave prvi korak.
Život jedne žene, istorijski gledano, nikada nije bio lepši, lakši, udobniji nego što je naš život. Ipak, naša stvarnost daleko je od idealne, nekada čak ne tako daleko od mračne. Mnoge prepreke nalaze nam se na putu, a najveća je svakako očekivanje društva. Nametanje kalupa i obrazaca koji moraju da se poštuju, nerealna očekivanja i standardi, večita borba između onoga što bismo trebale da budemo i onoga što zaista jesmo.
To su svakodnevni problemi današnje žene, ali u isto vreme to su višedecenijski problemi svake žene. Da, danas imamo pravo glasa, imamo pravo da se razvedemo, da odemo na porodiljsko ili damo otkaz, ali, da li je to suštinski ono što želimo ili nam samo daju slobodu na kašičicu. Sve dok ne budemo imale potpunu slobodu da budemo ono što zapravo jesmo, bez straha da će nas to, u najmanju ruku, dovesti do osude, a u najgorem slučaju do femicida, naša istinska želja neće biti ostvarena. Zato, na putu do slobode, moramo prvo postići solidarnost. Sloboda nam je na dohvat ruke, a samo uz solidarnost biće konačno naša.
Govoreći o ultimativnoj ženskoj lepoti, Koko Šanel je rekla da ne postoji ništa lepše od slobode da budeš ono što jesi. To je upravo ono želim, priliku da moja generacija zasija u punom sjaju, bez ograničenja i unapred zadatih okvira. Mi smo odrasle sa celim svetom na dlanu, ali i sa divnim nasleđem naših baka i majki, koje su kroz mukotrpan rad i velike nepravde ostavljale nama putokaze i upozorenja na stranputice. Naučile su nas izdržljivosti, dostojanstvu i uverile da je svet naš.
Danas se naš glas čuje više nego ikada, ali i dalje smo često deo obaveznih kvota, forme, zakonske zaštite kao vrste pred nestajanjem i lutanja kroz nove platforme koje nas uvažavaju na vrlo površne, ponekad banalne načine, a ne iskonski i istinito. Tako je nastao novi kavez očekivanja: očekivanja nemoguće perfekcije na svakom polju, uz paradoks da se ženska snaga meri prema muškim atributima kao što su karijera, izdržljivost i agresivna moć.
A svet se menja. I u toj promeni mi aktivno učestvujemo, ali uz jasan zahtev: da se konačno vratimo iskonskim vrednostima. Da imamo pravo da budemo ono što jesmo, bez imitacija i bez maski. Da nas vode ljubav, solidarnost, čestitost i pravda, vrednosti stare koliko i čovenčastvo. Mislim da je stasao taj nežan, a snažan globalni pokret žena koje menjaju svet na bolje, a dokaze svoje lepote i ostvarenosti ne traže kroz filtere lažnih objava već u odrazu svoje lepe duše.
Prava snaga žene nikada nije bila u savršenosti, već u slobodi da bude autentična. Naše vreme je došlo, na spas celog sveta i mnogo sam srećna što sam delić te promene.
Ako bih govorila iskreno, onako kako osećam, onda bih rekla da ja želim jednostavnost koja ima dubinu. Želim život u kojem se trud i kreativnost isplate, u kojem se vidi da sam uložila sebe, ne zato što moram, nego zato što volim da stvari budu dobre, jasne i promišljene. Važno mi je da ono što radim ima smisla i da se u tome prepozna moj lični pečat.
Želim da me ljudi shvate bez mnogo objašnjavanja. Da razumeju da nisam komplikovana već da samo znam šta hoću, i kad nešto nije dobro, kažem todirektno. Ta iskrenost mi je važna. U odnosima, na fakultetu, u svakodnevici. Ne želim površinu, već autentičnost: da mi neko odgovori iskreno, da se potrudi, da pokaže da mu je stalo.
Moje želje su jednostavne: mir u glavi, stabilnost, prostor da budem kreativna, ljudi koji ne prave buku oko nevažnih stvari. Ali prepreke umeju da se pojave u vidu tuđih očekivanja, ritma koji pritiska, osećaja da moram da budem „na nivou“ čak i kada mi treba pauza. Tada se osetim umorno, pomalo nestrpljivo, ali i odlučno, jer znam da mogu bolje, samo mi treba trenutak da se saberem.
Najdublje, želim da živim tako da se prepoznajem u svakom izboru. Da radim ono što mi prija, da stvaram, da rastem, da se okružim ljudima koji me vide onakvu kakva jesam. Možda zvuči jednostavno, ali za mene je to najveća želja: da živim svoj život iskreno, bez pretvaranja, punim plućima i svojim tempom.
Ono što zaista želim jeste da se osećam dobro! Takva želja nije odraz sebičnosti, budući da je nemoguće osećati se dobro ukoliko ljudi oko nas nisu. Trudim se i želim da, šta god da radim, budem svesna da činim dobro. Važno mi je da i kroz najmanje gestove, znam da činim nešto što ima širi značaj i ne iscrpljuje se u prolaznim, nametnum i primamljivima zahtevima i standardima svakodnevice. Danas, zapljusnuti nizom informacija, reklamirnanim željama i potrebama, sve teže osluškujemo naše istinske želje. Važno mi je stoga da pronalazim meru između sveta oko sebe i onoga što jeste moje, lično i meni važno. Ipak, kako bih uspevala da održim svoje idealističke porive, neophodna su svakodnevna zadovoljstva i vreme izolovano od obaveza (pre svega rokova za predaju naučnih radova). Upravo zato želim da budem vođena mišlju da radim ono što volim, koliko god bilo teško, ali da me nakon toga čeka odmor, vreme za najbliže i vreme za mene. Iz takvog isečka vremena rađaju se sve želje, zamisli i snage da se nosimo sa svim izazovima, a pre svega sa sopstvenim mislima. Dakle, osećati se dobro jese moja istinska želja, koja, koliko god zvučala jednostavno, jeste ozbilja i zahtevna celoživotna misija.
Foto: privatna arhiva
