„Sve je normalno“ – osim što se vi ne osećate tako: Šta je medical gaslighting?

Da, trend gaslightinga preneo se i u svet medicine, pa tako, u kontekstu zdravlja, medical gaslighting označava iskustvo pacijentkinje koji ima simptome, ali ima utisak da ih zdravstveni radnik umanjuje, ignoriše ili prerano pripisuje stresu, anksioznosti ili drugim psihološkim faktorima.

Zaista, postoji posebna vrsta frustracije koja nastaje kada osećate da sa vašim telom nešto nije u redu, ali nakon pregleda odlazite kući sa rečenicom: „Sve je normalno.“ Možda su nalazi uredni, ali simptomi nisu nestali. Umor je i dalje tu. Bol se vraća. Menstrualni ciklus se promenio. Osećate vrtoglavicu, probleme sa varenjem, lupanje srca ili nešto što jednostavno ne možete da objasnite – a umesto dodatnog pitanja dobijate utisak da preterujete.

Iako nije formalna medicinska dijagnoza, termin medical gaslighting opisuje iskustvo u kojem pacijentkinja ima osećaj da zdravstveni sistem umanjuje, zanemaruje ili pripisuje psihologiji njene stvarne simptome. Problem je posebno važan kada govorimo o ženama. Njihovi simptomi istorijski su često bili manje istraživani, pojedina zdravstvena stanja teže prepoznata, a bolovi i promene povezane sa menstruacijom, trudnoćom, menopauzom ili hormonima ponekad tretirani kao nešto što jednostavno treba „istrpeti“.

Šta zapravo označava medical gaslighting?

Medical gaslighting nije isto što i situacija u kojoj lekar ne pronađe uzrok simptoma na prvom pregledu. Medicina je kompleksna, a mnogim stanjima potrebno je vreme da bi se postavila tačna dijagnoza. Problem nastaje kada se pacijentkinji sistematski šalje poruka da njen doživljaj nije relevantan. Na primer, kada se ponavljajući bol automatski pripiše stresu bez daljeg ispitivanja, kada se ozbiljan umor objasni „užurbanim životom“ ili kada se simptomi promene nakon porođaja ili tokom perimenopauze tretiraju kao nešto što je jednostavno normalno. Drugim rečima, nije problem u tome što lekar ne zna odgovor. Problem je kada se odsustvo odgovora pretvori u zaključak da odgovor ne postoji – ili da je problem samo u pacijentkinji.

Zašto se o ženama posebno govori u ovom kontekstu?

Određeni zdravstveni problemi kod žena dugo su bili nedovoljno istraženi ili su se kasnije prepoznavali. To je naročito vidljivo kod stanja čiji simptomi mogu biti nespecifični, ali i kod problema koji su tradicionalno povezivani sa ženskim reproduktivnim zdravljem.

Bol tokom menstruacije, na primer, može biti uobičajen, ali izrazito jak ili onesposobljavajući bol nije nešto što automatski treba prihvatiti kao „žensku stvar“. Slično važi i za simptome poput izrazito obilnih menstruacija, hroničnog bola u karlici ili naglih promena ciklusa. Kada se takvi simptomi godinama normalizuju, put do dijagnoze može postati mnogo duži.

Kada „sve je u redu“ nije dovoljno objašnjenje

Jedna od najtežih situacija za pacijentkinju jeste kada su rezultati pojedinačnog pregleda uredni, ali ona se i dalje ne oseća dobro. Uredan nalaz može biti dobra vest, ali ne mora nužno značiti da je celokupna priča završena. Neke tegobe zahtevaju praćenje kroz vreme, dodatne analize ili pregled drugog specijaliste. Zato je sasvim legitimno pitati: šta konkretno ovaj nalaz isključuje, a šta ne? Da li postoji nešto što bi trebalo pratiti? Kada bi trebalo ponovo da se javim lekaru? Koji simptomi bi bili razlog za dodatnu obradu? To nisu „teška“ pitanja. To su pitanja informisane pacijentkinje.

“Stres” zaista nije uvek odgovor na sve

Jedan od najčešćih problema u razgovoru o medical gaslightingu jeste način na koji se psihičko zdravlje može koristiti kao objašnjenje za fizičke simptome. Stres zaista može imati snažan uticaj na telo. Može uticati na san, varenje, nivo energije, bol i mnoge druge funkcije organizma. Ali činjenica da stres može izazvati ili pogoršati određene simptome ne znači da svaki simptom treba njime objasniti.

„Možda je stres“ trebalo bi da bude početak razgovora, a ne nužno njegova završna rečenica. Ako simptomi traju, pogoršavaju se ili značajno utiču na svakodnevni život, razumno je tražiti dalje objašnjenje.

Kada je drugo mišljenje dobra ideja?

Drugo mišljenje ne znači da ne verujete lekaru. Ponekad znači samo da želite dodatnu perspektivu. Posebno može biti korisno ako simptomi traju dugo, ako se pogoršavaju, ako značajno menjaju kvalitet života ili ako osećate da niste dobili jasno objašnjenje šta bi mogao biti njihov uzrok. Dobar odnos sa lekarom ne mora da izgleda tako da lekar ima odgovor na svako pitanje. Može da izgleda i ovako: „Ne znam još šta je uzrok, hajde da vidimo šta možemo dalje da uradimo.“ Ta rečenica može biti mnogo korisnija od uveravanja da je sve normalno kada se vi očigledno ne osećate tako.

Kako da bolje zastupate sebe kod lekara?

Jedan od najkorisnijih koraka jeste da pre pregleda zapišete simptome. Kada su počeli, koliko traju, šta ih pogoršava, šta ih ublažava i koliko utiču na svakodnevne aktivnosti. Ako je u pitanju bol, korisno je opisati gde se javlja, kakav je i koliko je intenzivan. Ako su u pitanju promene ciklusa, zabeležite kada su počele i kako se razlikuju od onoga što je za vas uobičajeno. Pomaže i da postavite konkretna pitanja: „Šta bi moglo da izaziva ove simptome?“, „Koje uzroke smo isključili?“, „Da li postoji nešto što bi trebalo dodatno proveriti?“ ili „Šta je sledeći korak ako se simptomi nastave?“ Na taj način razgovor se pomera sa pitanja „da li umišljam?“ na mnogo korisnije pitanje – „šta možemo da uradimo da saznamo šta se događa?“

Važno je razlikovati normalno od uobičajenog

Možda je upravo ovo jedna od najvažnijih stvari u priči o medical gaslighting-u: nešto može biti često, a da ne mora biti nešto što treba trpeti bez pomoći. Činjenica da mnoge žene imaju bolne menstruacije ne znači da je svaki intenzivan menstrualni bol beznačajan. Činjenica da su umor i promene raspoloženja česti ne znači da svaki ekstremni simptom treba ignorisati. „Uobičajeno“ i „normalno“ nisu uvek sinonimi.

Vaše iskustvo sa sopstvenim telom je važno

Borba protiv medical gaslightinga ne znači da pacijentkinja treba sama sebi da postavlja dijagnozu niti da internet zameni lekara. Naprotiv, cilj je upravo suprotan – bolja komunikacija između pacijenta i zdravstvenog radnika. Lekar ima medicinsko znanje i iskustvo. Pacijentkinja ima nešto jednako važno: dugoročno iskustvo sa sopstvenim telom.

Kada se ta dva izvora informacija spoje, veća je šansa da će se problem posmatrati celovito. Zato, ako osećate da nešto nije u redu, ne morate paničiti – ali ne morate ni automatski odustati nakon jednog „sve je normalno“. Tražite objašnjenje, beležite simptome, postavljajte pitanja i, kada je potrebno, potražite drugo stručno mišljenje. Cilj zdravstvene zaštite svakako nije da naučimo žene da bolje ignorišu svoje telo. Cilj je da ih naučimo da ga bolje razumeju – i da ih zdravstveni sistem u tome podrži.

Foto: Unsplash.com