|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
July 16, 2026
Ukoliko vas ljudi često opisuju kao ženu koja može sve da izdrži, razmislite koliko vam taj kompliment zaista prija. Možda ste ponosne na svoju sposobnost da ostanete pribrane kada nastane problem, nastavite da radite i kada ste iscrpljene i ne opterećujete druge onim što vas muči. Međutim, postoji važna razlika između emocionalne snage i navike da podnosite sve što vam život, posao i odnosi stave na leđa.
Žena koja trpi ne mora da izgleda slomljeno. Naprotiv, ona često deluje veoma sposobno. Završava obaveze, brine o drugima, ne kasni, ne otkazuje i gotovo nikada ne traži pomoć. Okolina je zbog toga doživljava kao pouzdanu i stabilnu, dok ona svoje potrebe odlaže sve dok umor, nezadovoljstvo ili tuga ne postanu toliko jaki da više ne mogu da se ignorišu. Problem nije u tome što ste sposobne da izdržite teške periode. Problem nastaje kada trpljenje postane vaš osnovni način funkcionisanja, a sopstvenu snagu počnete da merite količinom bola koju možete da podnesete bez prigovora.
Devojčice se i dalje često nagrađuju zbog poslušnosti, obzirnosti i sposobnosti da ne stvaraju probleme. Od njih se očekuje da budu prijatne, da vode računa o tuđim osećanjima i da ne budu previše glasne, zahtevne ili ljute. Takve poruke ne moraju uvek da budu izgovorene direktno. Dovoljno je da devojčica primeti da odrasli bolje reaguju kada se prilagodi, prećuti ili prepusti nešto drugima. Kada odraste, isti obrazac može da se preseli u partnerske odnose, porodicu i posao. Žena počinje da se pita kako će se drugi osećati pre nego što razmisli o tome šta je njoj potrebno. Prihvata dodatni posao jer ne želi da razočara kolege, ublažava svoje mišljenje da ne bi delovala konfliktno i pronalazi opravdanja za ljude koji joj prelaze granice. Čak i kada je nezadovoljna, dugo pokušava da se prilagodi situaciji umesto da zahteva da se sama situacija promeni. Tako požrtvovanost lako postaje drugo ime za zanemarivanje sebe. Ćutanje se proglašava zrelošću, preuzimanje svih obaveza odgovornošću, a ostajanje u okolnostima koje nas povređuju dokazom odanosti. Žena dobija pohvale zato što je snažna, ali joj niko ne postavlja mnogo važnije pitanje: zašto je toliko toga morala sama da podnese?
Psihološkinja Dana Jack početkom devedesetih razvila je teoriju samoućutkivanja kako bi objasnila obrazac koji je primećivala kod žena sa depresijom. One su potiskivale svoje mišljenje, želje i emocije, naročito ljutnju, kako bi sprečile konflikt, sačuvale odnos ili izbegle odbacivanje. Zajedno sa psihološkinjom Dianom Dill, Jack je 1992. razvila i Skalu samoućutkivanja, koja meri koliko osoba procenjuje sebe prema tuđim merilima, doživljava brigu kao samopožrtvovanje, skriva sopstvena osećanja i pokazuje spoljašnju verziju sebe koja se razlikuje od onoga što zaista misli i oseća.
Nedavni pregled tri decenije istraživanja obuhvatio je 126 studija u kojima je korišćena ova skala. Autori su zaključili da je samoućutkivanje najčešće u neravnopravnim i povređujućim odnosima, sredinama sa tradicionalnim rodnim ulogama i odnosima u kojima nedostaju uzajamnost i ravnoteža moći. Veza između samoućutkivanja i depresije potvrđena je u više od 50 recenziranih istraživanja, dok je jedna meta-analiza pronašla umerenu pozitivnu povezanost ova dva fenomena. Četiri prospektivne studije pokazale su i da je viši nivo samoućutkivanja predviđao izraženije simptome depresije između tri i 18 meseci kasnije, čak i kada su istraživači uzeli u obzir početni nivo depresivnosti. To ne znači da će svaka žena koja ponekad prećuti razviti depresiju. Samoućutkivanje postaje problem kada više nije povremeni izbor, već trajna strategija. Umesto da procenite da li je neka situacija bezbedna, pravedna ili prihvatljiva, vi automatski procenjujete koliko možete da joj se prilagodite.
Možda ne kažete partneru da vas njegovo ponašanje povređuje jer se plašite nove svađe. Na poslu ne govorite da ste preopterećene jer ne želite da ostavite utisak da niste dorasle zadatku. Prihvatate obaveze koje objektivno nemate gde da smestite, a onda ste ljute na sebe zato što ne uspevate sve da obavite bez greške. Najopasniji trenutak nastaje kada počnete da ućutkujete sebe i onda kada nema nikoga drugog u prostoriji. Umanjujete sopstveni umor, govorite sebi da preterujete i poredite svoje probleme sa težim iskustvima drugih ljudi kako biste dokazale da nemate pravo da se žalite.
Važno je ne pretvoriti ovaj obrazac u još jednu osobinu koju automatski pripisujemo svim ženama. I muškarci prećutkuju emocije, kriju ranjivost i prilagođavaju se društvenim očekivanjima. U istraživanju sprovedenom na 1.117 studenata muškarci su čak prijavili više samoućutkivanja od žena, a kod oba pola ono je bilo povezano sa depresivnim simptomima. Ipak, istraživači su pronašli važnu razliku: kod žena je briga shvaćena kao samopožrtvovanje bila povezana sa osećajem podeljenog ja, odnosno razlikom između onoga što žena pokazuje drugima i onoga što zaista oseća. Kod muškaraca ta povezanost nije pronađena. To ukazuje da isti postupak može imati različito značenje u zavisnosti od rodnih očekivanja u kojima je osoba odrastala. Drugim rečima, žene nisu prirodno sklonije trpljenju. Međutim, društvo je spremnije da njihovo odricanje od sebe protumači kao brižnost, zrelost i dobrotu. Zbog toga ponašanje koje ih povređuje može dugo da prolazi neprimećeno, pa čak i da bude nagrađeno.
Kada god ostanete mirne u teškoj situaciji, to ne znači automatski da potiskujete osećanja. Sposobnost da sačekate pravi trenutak za reakciju može biti znak emocionalne zrelosti. Razlika je u tome šta se događa kasnije. Da li se vratite onome što vas je povredilo, razmislite o svojim potrebama i preduzmete nešto ili se ponašate kao da se ništa nije dogodilo?
Potiskivanje najčešće menja ono što drugi vide, ali ne i ono što vi osećate. Meta-analiza istraživanja o regulaciji emocija povezala je češće korišćenje ekspresivnog potiskivanja sa lošijim pokazateljima mentalnog zdravlja, dok je kognitivno preispitivanje situacije bilo povezano sa povoljnijim ishodima. Sličan obrazac pronađen je i u longitudinalnom istraživanju 402 adolescenata i mladih odraslih osoba. Emocionalna disregulacija i potiskivanje predviđali su povećanje anksioznih i depresivnih simptoma tokom naredne godine. Istraživanje ne govori da je svako kontrolisanje izraza emocija štetno, već da oslanjanje na potiskivanje kao glavni način suočavanja može održavati ili povećavati psihološke teškoće. Možete, dakle, nastaviti da radite iako ste iscrpljene. Možete se osmehnuti osobi koja vas je uvredila i završiti razgovor bez sukoba. Ali time emocija nije rešena. Samo je privremeno sklonjena sa mesta na kojem bi je drugi mogli videti.
Emocionalna otpornost često se pogrešno zamišlja kao sposobnost da nas ništa ne pogodi. U psihološkim istraživanjima ona se pre opisuje kao održavanje ili relativno brz oporavak mentalnog zdravlja tokom i nakon izloženosti ozbiljnom stresu. Oporavak je ključna reč. Ukoliko samo nastavljate dalje, ali se nikada ne vraćate u stanje u kojem se osećate bezbedno, odmorno i povezano sa sobom, možda ne govorimo o otpornosti. Možda govorimo o preživljavanju. Otpornost ne znači da ostajete u istom lošem odnosu zato što ste već mnogo toga izdržale. Ona može da znači da prepoznate da vam odnos šteti i pronađete način da ga promenite ili napustite. Ne znači da preuzimate sve obaveze na poslu bez reakcije, već da procenite šta možete da uradite, zatražite podršku i zaštitite granice kada zahtevi postanu nerazumni. Snažna žena nije samo ona koja ume da podnese težak period. Snažna je i žena koja ume da prizna da je umorna, da joj je potrebna pomoć ili da nešto više nije spremna da prihvata.
Obrazac se često krije u sitnim, svakodnevnim odlukama. Pomoć tražite tek kada više nemate nijednu drugu mogućnost. Kada vas neko povredi, više vremena provodite analizirajući njegove motive nego razmišljajući o posledicama koje njegovo ponašanje ima po vas. Ne postavljate granicu kada osetite da vam je nešto previše, već tek kada ste toliko iscrpljene da više nemate snage da nastavite. Možda osećate krivicu kada razočarate drugu osobu, ali ne osećate istu odgovornost kada izneverite sopstvene potrebe. Često govorite da nije strašno, da može i gore ili da ćete nekako uspeti. Ponosne ste na to što vam niko nije potreban, ali se istovremeno osećate usamljeno jer nemate kome da prepustite deo tereta. Jedan takav postupak ne znači da ste zarobljene u nezdravom obrascu. Važno je koliko se često ponavlja, u kakvim odnosima se pojavljuje i šta se dogodi kada pokušate da postupite drugačije. Ukoliko vas sama pomisao na postavljanje granice navodi da sebe doživite kao sebičnu, nezahvalnu ili slabu, moguće je da ste naučile da svoju vrednost povezujete sa količinom tereta koji možete da nosite.
Promena ne počinje tako što ćete preko noći postati osoba koja lako izgovara ne i nikada se ne plaši tuđe reakcije. Počinje tako što ćete primetiti trenutak u kojem ste ponovo spremne da prećutite sebe. Ne morate odmah da prihvatite svaki zahtev. Možete da zastanete i kažete da vam je potrebno vreme da razmislite. Ta kratka pauza omogućava vam da proverite da li nešto zaista želite i možete ili samo automatski pokušavate da izbegnete tuđe nezadovoljstvo. Važno je i da prestanete da posmatrate svako svoje odbijanje kao problem. Kada kažete da ne možete da preuzmete još jednu obavezu, moguće je da će druga osoba biti razočarana. Međutim, i prihvatanje ima cenu: manje odmora, više napetosti i još jedan razlog da budete ljute na sebe. Granice ne uklanjaju svaku neprijatnost, već vam pomažu da prestanete da birate onu neprijatnost koja vas stalno iscrpljuje.
Pokušajte da sopstvene potrebe izgovarate jasno, bez dugog opravdavanja i dokazivanja da imate dovoljno dobar razlog. Možete reći da nešto ne možete da preuzmete, da vam način komunikacije ne odgovara ili da vam je potrebna pomoć. Zdrava granica nije kazna za drugu osobu. To je informacija o tome šta vam je potrebno da biste ostale u odnosu, a da pri tome ne izgubite sebe. Ukoliko se nalazite u nasilnom ili kontrolišućem odnosu, postavljanje granice nije uvek bezbedno. U takvim situacijama važnije je napraviti plan zaštite i uključiti ljude i institucije koji mogu da pruže stručnu podršku. Možda ste zaista snažne. Verovatno ste mnogo puta pokazale da umete da nastavite i kada je teško. Ali, preživljavanje ne mora zauvek da ostane vaš način života. Snaga nije samo sposobnost da podnesete još jedan udarac. Ona je i odluka da prestanete da ostajete tamo gde se vaše zdravlje, dostojanstvo i mir svakodnevno troše. Prava snaga možda ne počinje u trenutku kada sebi kažete da možete da izdržite još malo, već kada priznate da više ne morate.
