Pain gap u medicini: Šta se dogodi kada žena kaže da je boli?

Žene i muškarci mogu lekaru prijaviti isti intenzitet bola, a ipak neće nužno dobiti isti tretman. Studije pokazuju da žene ređe dobijaju analgetike, duže čekaju na terapiju i da se njihov bol češće procenjuje kao slabiji. Ovaj fenomen ima i ime: pain gap

Za temperaturu imamo toplomer, za šećer u krvi laboratoriju, za krvni pritisak aparat. Za bol, međutim, nemamo preciznu objektivnu meru koja će lekaru pokazati da li vas boli tri, šest ili devet od deset. U velikoj meri mora da vam veruje. I upravo tu nastaje problem. Sve je više podataka koji pokazuju da se isti iskaz o bolu ne čuje isto kada dolazi od muškarca i kada dolazi od žene. Žena može da kaže da je boli devet od deset, ali će njen bol biti procenjen kao slabiji. Može da se pojavi u urgentnom centru sa istim intenzitetom bola kao muškarac, ali će imati manju verovatnoću da dobije lek protiv bolova. Može da prolazi kroz medicinsku proceduru koju doživljava kao veoma bolnu, dok zdravstveni radnik procenjuje da joj je bol gotovo upola slabiji.

Taj jaz između bola koji žena oseća, bola koji joj drugi pripisuju i terapije koju na kraju dobije naziva se gender pain gap, odnosno rodni jaz u tretiranju bola. U tekstu objavljenom 2026. u Harvard Civil Rights–Civil Liberties Law Review, postavlja se pitanje da li bi sistematski neadekvatno tretiranje bola prilikom procedura karakterističnih za žensku anatomiju trebalo posmatrati kao oblik polne diskriminacije. Jer, studije koje su ispitivale bol pri ugradnji spirale, histeroskopiji, mamografiji i drugim procedurama pokazuje da adekvatna kontrola bola koje osećaju žene prilikom standardnih procedura ne postoji.

Šta kažu istraživanja o ženskom bolu?

Možda najbolju ilustraciju pain gapa daje jedna naizgled mala studija o ugradnji spirale. Istraživači su pratili 200 žena i tražili da i pacijentkinja i zdravstveni radnik, nezavisno jedno od drugog, ocene najveći bol tokom procedure na skali od nula do sto. Žene su svoj maksimalni bol u proseku ocenile sa 64,8 od 100. Lekari i drugi zdravstveni radnici procenili su da ih je bolelo 35,3. Razlika je iznosila skoro 30 poena. Drugim rečima, žena kaže 65, osoba koja obavlja proceduru vidi 35. Autori su zaključili vrlo jednostavno: zdravstveni radnici značajno potcenjuju bol pacijentkinja tokom ugradnje spirale. U drugoj studiji, sprovedenoj na 1.076 žena, gotovo polovina – 49,7 odsto – opisala je bol prilikom postavljanja spirale kao intenzivan. Još 31,3 odsto prijavilo je umeren bol, dok je svega 2,5 odsto žena reklo da nije osećalo bol. Među ženama koje nikada nisu bile trudne, čak 67,2 odsto prijavilo je intenzivan bol. Ali, problem se ne završava na ginekologiji.

Velika studija objavljena 2024. godine u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences analizirala je podatke iz urgentnih centara u Izraelu i Sjedinjenim Državama – ukupno 21.851 pacijenta koji su se javili zbog bola. Zaključak? Žene su imale manju verovatnoću da dobiju lek protiv bolova od muškaraca, čak i kada su istraživači uzeli u obzir intenzitet bola koji su sami pacijenti prijavili, njihove godine, dijagnozu, karakteristike lekara i druge faktore. U najvećem pojedinačnom uzorku iz te studije, koji je obuhvatio 17.576 pacijenata, analgetik je na otpustu dobilo 38 odsto žena i 47 odsto muškaraca. Razlika je postojala i kada je bol bio ozbiljan: među pacijentima koji su prijavljivali jak bol, lek je dobilo 50 odsto žena i 59 odsto muškaraca. I muški i ženski lekari ređe su propisivali analgetike ženama, što sugeriše da problem nije jednostavno pitanje pola lekara. Ženski bol je čak i ređe beležen. U istoj studiji medicinske sestre su za žene ređe upisivale ocenu bola, a pacijentkinje su u urgentnom centru u proseku provodile oko 30 minuta duže od muškaraca.

Ovo, zapravo, nije novo otkriće. Još jedna studija, sprovedena na 981 pacijentu koji su se urgentnom centru javili zbog akutnog bola u stomaku, pokazala je da muškarci i žene prijavljuju sličan intenzitet bola, ali ne dobijaju isti tretman. Analgetik je dobilo 60 odsto žena naspram 67 odsto muškaraca, dok je opioide dobilo 45 odsto žena i 56 odsto muškaraca. Žene su na terapiju čekale u proseku 65 minuta, muškarci 49. I nakon što su istraživači uzeli u obzir godine, rasu, intenzitet bola i hitnost slučaja, žene su i dalje imale 13 do 25 odsto manju verovatnoću da dobiju opioidni analgetik.

Dakle, nije u pitanju samo osećaj žena da ih neko ne shvata ozbiljno. Razlika se može izmeriti u receptima, minutima čekanja i količini terapije koju pacijent dobije.

 Zašto manje verujemo ženama kada kažu da ih boli?

Za početak, zato što bol nije samo medicinski fenomen. On je i društveni. Od muškaraca tradicionalno očekujemo da budu izdržljivi i stoički, dok žene doživljavamo kao emotivnije i sklonije da otvoreno govore o tome kako se osećaju. I upravo ta dva stereotipa mogu imati neočekivanu posledicu: ako verujemo da muškarac retko priznaje bol, kada ga konačno prizna pretpostavljamo da mora biti ozbiljan. Ako verujemo da žene lakše pokazuju emocije i bol, njihovu procenu počinjemo da uzimamo sa rezervom.

Veliki pregled 77 naučnih radova o hroničnom bolu pronašao je upravo takav obrazac. Autori opisuju stereotip hrabrog muškarca i emocionalne žene i zaključuju da rodne norme utiču i na način na koji zdravstveni radnici procenjuju pacijente i na odluke o njihovom lečenju. Ženski simptomi češće se povezuju sa emocionalnim ili psihološkim faktorima, dok se muškom bolu lakše pripisuje fizički uzrok. Koliko malo je ponekad potrebno da se procena promeni pokazuje eksperiment koji je bio deo velike PNAS studije. Medicinskim sestrama dat je isti klinički slučaj: pacijent dolazi sa bolom u leđima koji ocenjuje kao devet od deset. Sve informacije bile su identične – menjala se samo informacija da li je pacijent muškarac ili žena. Kada je pacijent bio žena, medicinske sestre su intenzitet njenog bola u proseku procenile sa 72 od 100. Kada je identičan pacijent bio muškarac – sa 80,4.

Postoji i drugi, dublji problem: o ženskom bolu dugo smo znali manje nego o muškom. Žene su istorijski bile isključivane ili nedovoljno zastupljene u brojnim kliničkim ispitivanjima, zbog čega je u SAD tek 1993. zakonom propisano njihovo uključivanje u klinička istraživanja koja finansira NIH. Još je upečatljivija situacija u istraživanjima samog bola: iako većinu pacijenata sa hroničnim bolom čine žene, veliki deo pretkliničnih istraživanja mehanizama bola decenijama je rađen gotovo isključivo na muškim laboratorijskim životinjama.

To ne znači da muškarci i žene biološki moraju da osećaju bol na isti način. Naprotiv, postoje stvarne polne razlike u hormonima, nervnom sistemu i načinu na koji organizam obrađuje bol. Ali upravo zato nije logično da medicina žensko telo tretira kao manje važnu varijaciju jednog standardnog modela. A još manje je logično da žena prijavi isti bol kao muškarac, a dobije manje terapije. Možda zato pain gap najbolje ne opisuje pitanje da li žene boli više, već mnogo jednostavnije pitanje: šta se dogodi kada žena kaže da je boli? Jer, sudeći po istraživanjima, jaz počinje mnogo pre recepta za analgetik – u trenutku kada neko odluči koliko će ozbiljno shvatiti njenu reč.

Foto: Pexels.com