|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
February 3, 2026
Neravnopravnost žena u obrazovanju, na tržištu rada, razlike u platama koje su manje za 12,1% u odnosu na zarade koje za iste poslove imaju muškarci, potlačenost u domaćinstvu u kom žive, nevidljivost u društvu uopšte, bivaju najvidljiviji u starosti.
Starije žene, naročito one starije od 75 godina, predstavljaju najugroženiju populacionu grupu u Srbiji kada je reč o riziku od siromaštva. U poslednjih deset godina njihov položaj se značajno pogoršao, uprkos opštem trendu smanjenja ukupne stope siromaštva u zemlji. Nešto manje od jedne trećine žena starijih od 75 godina je u riziku od siromaštva. Pored najstarijih žena, i žene, ali i muškarci uzrasta 55–74 godine suočavaju se sa visokim i rastućim siromaštvom, što ukazuje na strukturalne probleme u sistemu socijalne i penzione zaštite, navodi u istraživanju Rodni jaz u siromaštvu, dostupnosti penzija i na tržištu rada Marko Vladisavljević, docent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koje je predstavio nedavno, na Konferenciji Rodni jaz u siromaštvu, održane u organizaciji Udruženja Žene na prekretnici.
Njegovo istraživanje pokazuje da je jedan od najznačajnijih indikatora siromaštva kod starijih osoba, naročito žena, bračni status. Starije žene koje nisu u braku, najčešće udovice, imaju ubedljivo najveći rizik od siromaštva, ne zbog same starosti, već zbog činjenice da žive bez supružnika. U situaciji kada je supružnik prisutan, on je češće korisnik penzije, i ta penzija je u proseku viša.
Vladisavljević dalje navodi da ključni faktori koji doprinose visokom riziku siromaštva među starijim ženama uključuju: nižu stopu pokrivenosti penzijama u poređenju sa muškarcima (za 5,5%), značajno niže prosečne iznose penzija (za oko 32%), nepovoljniju strukturu penzija, gde su žene značajno manje zastupljene u najpovoljnijim – starosnim penzijama, te radnu i životnu nejednakost tokom životnog veka, uključujući veće učešće u neformalnoj ekonomiji i nižu zaposlenost, što smanjuje šanse za ostvarivanje penzijskog prava.
Kada se vratimo na početak, na obrazovanje, prema poslednjem popisu stanovništva Srbije, iz 2022. godine, 8,38 % žena starijih od 15 godina u Srbiji su bez školske spreme ili imaju nepotpuno osnovno obrazovanje, odnosno nema završenu osnovnu školu. U isto vreme, 4,02% muškaraca iste dobi nema ni osnovnoškolsko obrazovanje.
Gledano po regionima, najviše žena bez obrazovanja živi u Južnoj i Istočnoj Srbiji, i procena je da 10-12% žena starijih od 15 godina u ovim krajevima nema završenu osnovnu školu. Najmanje ih je u Beogradu (3.4%) i Vojvodini (7-8%). Uglavnom su svugde ti procenti duplo veći u odnosu na muškarce.
Kada imamo u vidu običaje iz prošlosti, koji su se ponegde zadržali i danas, da žensko dete ne treba školovati, već udati, ili ako se ne uda, onda je dužno da se stara o roditeljima do njihove smrti, dolazimo do podataka koji jesu uznemirujući, i koji pokazuju da biti ženom nije isto u svim delovima ove zemlje. Dostupnost školovanja postoji, njegova obaveznost za osnovnu školu takođe, ali da li ste ikada čuli da je neko krivično odgovarao jer mu dete nije išlo u školu? Takođe, često smo svedoci koji okreću glavu i ćute nad činjenicom da diskriminacija koja u društvu postoji prema manjinama, u školi postaje vidljiva, te da i pored napora koji su uloženi u antidiskriminacione mere, mnogobrojne devojčice, ali i dečaci, prosto nestaju iz školskog sistema u višim razredima osnovne škole.
Takođe, treba imati u vidu da statistika nikada ne prikazuje ono što bi se zvalo “ukrštenom diskriminacijom” – kada se nekoliko faktora koji dovode do siromaštva nađu u jednoj sudbini: ako postoji i invaliditet, mogućnost da se obrazuje, nađe posao i uđe u brak bitno je smanjena za ženu iz ruralne sredine sa juga Srbije, na primer.
Ona nikada nije radila, često se čuje za neku ženu koja nema formalno zasnovan radni odnos. U praksi ta žena radi brojnije i teže poslove od onoga ko tu rečenicu o njenom neradu izgovara. Težak neplaćeni rad kod kuće, koji nije vezan samo za decu i porodicu, već i za obaveze koje po tradiciji žene preuzimaju za širu zajednicu, uključujući muževljeve i svoje roditelje, braću, rođake… nema ekvivalnet u novcu i zaradi. Često se podrazumeva da žena to mora, da to tako treba da bude, ali ona za to nema nikakvu kompenzaciju, ni u mladosti, ni u starosti.
Frapantan je podatak koji su iznele aktivistkinje Inicijative A11 – za ekonomska i socijalna prava, Nađa Marković i Milica Marinković, da se socijalna pomoć prima samo devet meseci godišnje, i za maksimalno šest članova domaćinstva, te da je ovaj vid “pomoći” uslovljen brojnim odredbama koje potencijalne korisnike automatski isključuju, na primer, ako imaju auto, ili bilo kakvu imovinu koja je šest puta veća od socijalne pomoći – ekvivalentno u novcu, to bi bila imovina veća od 500 evra – što je jedan računar, auto, nasleđena zemlja… U Srbiji, naglašavaju one dalje, samo Grad Beograd ima institut stalne novčane pomoći ženama žrtvama nasilja.
Iza svake od nas koje se danas borimo za ravnopravnost stoji neka baka, koja je bila nezaposlena domaćica, a koja je stalno ponavljala:Moraš da imaš svoje prače hleba, i da ne zavisiš ni od koga. Bake su znale – ekonomska nezavnisnost čini ženu slobodnom. Najčešće su najglasnije žene koje su postigle više od proseka, i one govore zbog svih onih žena koje nemaju ni mogućnost, ni glas koji se u društvu čuje.
Piše: Katarina Milićević
Foto: Pexels.com
