|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
March 25, 2026
Ženski likovi u serijama i filmovima doživeli su pravu revoluciju u poslednjoj deceniji. Scenaristi su (konačno) napustili dvodimenzionalne kalupe, a rezultat je nova filmska heoroina: kompleksna, manjkava, moralno siva, ali duboko ljudska i stvarna
Ako biste mogle da se identifikujete sa jednim likom iz domaćih serija, koji bi to lik bio:
Svaka od nas u nekom trenutku života prođe kroz sva tri arhetipa: Riska (i spremačica i čistačica i domaćica i klozetarka), Marija(smela, prelepa i hrabra borkinja protiv fašizma) i Emilija (učiteljica stila i elegancije života). Dodajmo na spisak jedan od najlepših likova domaće književnosti i serija, Petriju, iz Petrijinog venca i kompletirale smo sve tipske uloge žena u društvu u kojima smo odgajane. Bar one prikazane na filmu.
U drugoj polovini prošlog veka, sa razvojem filmskog i tv programa, uloge pisane za žene su bile jedan od tih arhetipova. Setimo se samo Pozorišta u kući, gde smo imale sva tri arhetipa: Olgu Petrović, Snežanu Nikolajević, te Majka Vuku. Uloge za glumice bile su retko glavne, a one su se grubo delile na dve grupe: tzv. karakterne glumice, i tzv. lepotice. Karakterne bi bile one što se ne skidaju, a lepotice one kojima nije bio problem da pokažu svoje telo zarad umetnosti. Koliko god ova podela bila besmislena, postojala je. Glumice koje su se usudile da pokažu telo su osuđivane i nosile svakakve epitete, i pored sve slave i nagrada koje su dobijale, društvo je bilo nemilosrdno prema njima (o čemu potresno svedoči Mira Furlan u svojoj autobiografiji Voli me više od svega na svijetu).
Ako pripadate generaciji koja je počela da guta strane serije, možemo da vas pitamo Koji ste lik iz serije “Seks i grad”?. Daleko od filmskih žena sa naše prvobitne liste, četiri Njujorčanke stvorile su nove arhetipove i otvorile prostor za promenu. Čini se, ma koliko ta serija za svoje vreme bila revolucionarna, ona najviše smeta i najmanje pristalica ima među sadašnjom Z generacijom: onom koja je odrasla sa internetom, koji je otvorio nove prostore za osvajanje sloboda.
Ženski likovi u serijama i filmovima doživeli su pravu revoluciju u poslednjoj deceniji. Scenaristi su (konačno) napustili dvodimenzionalne kalupe poput pasivne dame u nevolji, fatalne žene ili savršene i požrtvovane majke. Nove heroine su kompleksne, često manjkave, moralno sive i – što je najvažnije – duboko ljudske i stvarne.
Ko su one?
Ona ne ume da živi po pravilima, cinična je, pravi katastrofalne greške i često sabotira samu sebe. Bori se sa anksioznošću, zavisnostima ili prosto osećajem da se ne uklapa. Gledaoci je obožavaju upravo zato što nije savršena i što naglas izgovara ono što mnogi misle. Na primer, to je Fleabag iz istoimene serije, Rue Bennett iz Euphorije, Sydney Adamu iz serije The Bear. Na našim prostorima to bi bila Saša iz serije Jutro će promeniti sve (igra je Isidora Simijonović). Njena potraga za identitetom, izbegavanje tradicionalnih obaveza, impulsivne odluke i turbulentan emotivni život savršeno oslikavaju balkansku verziju ovog arhetipa – pametne devojke koja se bori sa besmislom tranzicionog društva.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ovo je ženska verzija klasičnog noir detektiva. Posao joj je sve i u njemu je briljantna, ali njen privatni život je u potpunom rasulu zbog neprerađene traume. Često je teška za saradnju, asocijalna, ali uvek pronalazi istinu. To bi bila Mare Sheehan iz Mare of Easttown, Liz Danvers iz True Detective: Night Country ili Robin Griffin iz Top of the Lake. Ivana Vuković u ulozi Sonje Kljun iz serije Kljun bi bila takav primer u domaćoj seriji. Izuzetno inteligentna, ali hladna i distancirana inspektorka koja je poslata iz Beograda u Suboticu. Njene vizije i potisnute traume iz prošlosti čine je savršenim predstavnikom ovog mračnog, slojevitog arhetipa na našim prostorima.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ona ne traži da bude voljena: traži da bude poštovana. Operiše u surovom svetu (bilo da je to biznis, politika ili mafija) i koristi sva raspoloživa oružja – manipulaciju, moć i ambiciju. Često briše granicu između heroja i zlikovca. To bi bila Shiv Roy iz Succession, Rhaenyra Targaryen iz House of the Dragon, Beth Dutton iz Yellowstone. Maja Davidović iz serije Senke nad Balkanom (igra je Marija Bergam) bi bila takav arhetip u domaćim serijama: mistična, dekadentna i beskrupulozna bankarka koja hladnokrvno manipuliše političkim i kriminalnim strujama.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ovo više nije arhetip klasične majke koja samo plače i trpi. Ovo je žena koja je bačena u ekstremne okolnosti (siromaštvo, rat, kriminal) i koja preuzima stvari u svoje ruke, preživljavajući po svaku cenu. Ona je snalažljiva, brza i spremna da prekrši zakon da bi zaštitila svoje. To bi bila Evelyn Wang iz filma Everything Everywhere All at Once, Wendy Byrde iz Ozark. Najupečatljivi lik iz ovog arhetipa u regionalnoj filmskoj produkciji bila bi Aida iz filma Quo Vadis, Aida?, koju igra Jasna Đuričić. Hrabra prevoditeljka UN-a koja u paklenim okolnostima koristi svaku sekundu, svaku vezu i svaki resurs pokušavajući da spase svoju porodicu.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Holivud i regionalna kinematografija su konačno shvatili da žene ne prestaju da postoje nakon četrdesete. Ovaj arhetip slavi starije žene koje su nesputane, seksualno oslobođene, imaju jasne granice i ne zanimaju ih tuđa mišljenja. To su Tanya McQuoid iz The White Lotus, Jean Milburn iz Sex Education, Deborah Vance iz Hacks. U nama bližem svetu, to bi bili gotovo svi likovi koje poslednjih godina igra Mirjana Karanović (npr. U filmovima Dobra žena i Majka Mara, koje je Karanović i režirala), gde istražuje buđenje i oslobađanje sredovečne žene iz patrijarhalnih okova, preuzimajući kontrolu nad sopstvenim telom i moralnim kompasom.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ovi arhetipovi su osvežavajući jer nam konačno daju dozvolu da gledamo žene koje su istovremeno jake i slabe, herojske i sebične. Takođe, imamo niz ženskih likova, koji kreću od krutih, tradicionalnih okvira (poslušna supruga, naivna devojčica, tiha majka), a zatim te okvire razbijaju i postanju moćna, proaktivna sila. Taj arhetip često nazivamo Buđenje ili Feniks.
Ovakve heroine ne počinju sa mačem u ruci ili ciničnim stavom, one svoju moć pronalaze kroz bol, preživljavanje i dekonstrukciju iluzija u kojima su živele.
To bi bila Carol Peletier (serija The Walking Dead): na početku serije, Kerol je arhetip zlostavljane, tihe i prestrašene domaćice. Njen identitet se svodi isključivo na ulogu majke i supruge nasilnog muža. Ona je ta koja pere veš u logoru i sklanja se iz svakog konflikta.
Kroz gubitak i ekstremne uslove preživljavanja, Kerol postaje najopasniji i najsposobniji član cele grupe. Ona evoluira u ženu koja hladnokrvno donosi nezamislivo teške, moralno sive odluke kako bi zaštitila svoje ljude. Od žene kojoj treba spas postala je apsolutni taktičar i spasiteljka.
Balkanska kinematografija savršeno razume ovaj prelaz, jer se često bavi sudarom strogog patrijarhata i ekstremnih životnih okolnosti. To je lik Milene u filmu Dobra žena: Milena (koju glumi Mirjana Karanović) je prototip savršene srpske žene iz predgrađa. Živi u lepoj kući, udata je za uspešnog muža kojeg obožava, brižna je majka, peva u horu, kuva i redovno ide na preglede. Njen život je baziran na komforu i tradicionalnom gledanju tuđih posla.
Kada slučajno pronađe VHS kasetu na kojoj se vidi da je njen muž učestvovao u ratnim zločinima, njen tradicionalni svet puca. Umesto da uradi ono što patrijarhat od nje očekuje – da zažmuri, sačuva porodicu po svaku cenu i nastavi da pere veš – ona prolazi kroz bolno buđenje. Na kraju donosi herojsku, ali duboko tragičnu odluku da ga prijavi. Ona ruši arhetip trpljenja i bira univerzalnu pravdu umesto slepe porodične lojalnosti.
Ono što je fascinantno kod svih ovih junakinja jeste to što njihova transformacija ne deluje forsirano, ona je iznuđena okrutnošću sveta oko njih.
Evolucija ženskih likova u savremenim serijama i filmovima nije samo prolazni trend u industriji zabave, već autentičan kulturni iskorak i odraz stvarne emancipacije. Dugo su žene na ekranima bile svedene na površne tipove – ukrase, žrtve, kalupe strogog patrijarhata ili poslušne saputnice čija je jedina svrha bila da podrže muškog protagonistu. Njihove priče bile su definisane onim što društvo od njih očekuje, a ne onim što one suštinski jesu.
Međutim, današnja produkcija hrabro korača u dubinu univerzalnih arhetipova. Nove heroine su nam pokazale da žena ne mora biti savršena da bi bila važna. Ona sada ima pravo da bude haotična anti-junakinja koja se bori sa sopstvenim demonima, nemilosrdni strateg koji ne traži dozvolu za uspeh, ili žena koja kroz bolno buđenje ruši iluzije tradicionalnog života i preuzima kontrolu nad svojom sudbinom.
Prestanak idealizacije ženskog lika zapravo je najveći korak ka njenoj slobodi u medijskom prostoru.
Ovaj pomak je posebno značajan za kinematografiju našeg regiona. U društvima koja se i dalje bore sa krutim tradicionalnim ulogama i teškim posledicama tranzicije, ženski likovi koji razbijaju kalup postaju snažan glas otpora. Bilo da su to žene koje preživljavaju najekstremnije uslove, ili one koje iz tihe senke kućepaziteljke postaju vladarke situacije, one dekonstruišu mit o ženskoj pasivnosti.
Na kraju, ovi novi arhetipovi nam ne nude lažnu sliku herojske nepogrešivosti. Oni publici daju nešto mnogo važnije: pravo na ljudsku složenost, pravo na grešku i pravo da žene konačno same pišu svoja pravila igre.
Piše: Katarina Milićević
Foto: Imdb
