Nije vam neophodan upgrade u 2026: Kako je kultura samousavršavanja uticala na naše mentalno zdravlje?

Želimo ti da u Novoj godini postaneš BOLJA verzija sebe. Koliko si puta dobila čestitku ovog ili sličnog sadržaja u poslednjih desetak dana? Upravo tako – mnoštvo. Neophodnost stalnog usavršavanja i forsiranje ličnog rasta su zahtevi koje nam nameće self-optimisation kultura, trend decenije. Odlično usmerenje, reklo bi se na prvi pogled. Ali, kako zaista na nas utiče poruka da bi trebalo da postanemo još organizovanije, efikasnije, bolje?

Šta tačno označava pojam self-optimisation?

Kultura samousavršavanja je popularan način razmišljanja koji život posmatra kao projekat koji stalno  mora da se dorađuje, usavršava, postaje bolji. Svi napori  koje osoba ulaže usmereni su na to da postane brža, efikasnija, produktivnija, zdravija, bolja. Ovo se ne odnosi samo na karijeru ili poslovni segment života, nego podrazumeva stalno prepravljanje i popravljanje sopstvene ličnosti. Rad na sebi koji ova kultura podrazumeva nije sporan. Ono što ceo ovaj pokret i stil života čini upitnim jeste poruka koja se provlači kroz svaku akciju: nisi dovoljno dobra. Bar ne onakva kakva si danas.

Temelji za razvoj self-optimisation kulture postavljeni su osamdesetih godina, kada se prvi put pojavljuje seme neoliberalne radne logike. Sistem vrednosti je pomeren na pojedinca i sve češće se pojavljuje pojam ličnog uspeha. Tada se samousavršavanje prvi put nameće kao obaveza svakog pojedinca. Razvoj tehnologije samo je ojačao ovaj talas: Silicijumska dolina je popularizovala ideju da se samo stalni rast može smatrati uspehom, da su pauze i odmori za slabiće. Nakon toga stigle su nam društvene mreže i donele čitavu industriju samorazvoja upakovanu u knjige, jutarnje rutine, principe efikasnosti, a na samom kraju dobili smo i merače svoje discipline koji nam broje korake, kvalitet sna, kalorije, produktivnost.

Žene u eri samousavršavanja

Za žene, samousavršavanje nije nepoznat pojam. Ono je samo nadograđena verzija očekivanja koje se pred nas postavljaju na različite načine u različitim epohama. Žene su navikle da rade na tome da budu nešto dovoljno ili dovoljno dobro. Kultura samousavršavanja otišla je još korak dalje i normalizovala ovaj stalni pritisak, a potom ga i maskirala u brigu o sebi. Zahvaljujući ovoj kulturi, žena snosi punu odgovornost za svaku situaciju u svom životu. Ako si iscrpljena, nisi se dobro organizovala. Ako ne postižeš uspeh, nisi dobro planirala. Ako nisi doterana, ne brineš o sebi. Ako nisi vitka, nisi dovoljno disciplinovana. Ako si nezadovoljna, nisi dovoljno radila na sebi.

Za žene je to naročito opasno jer se optimizacija retko odnosi samo na jednu oblast života. Od njih se očekuje da istovremeno budu produktivne na poslu, emocionalno dostupne u odnosima, neguju telo, upravljaju domom, održavaju socijalne veze i rade na ličnom razvoju. Naravno, sve to sa osmehom. Self-optimisation kultura ne preispituje tu količinu zahteva, već poručuje da je rešenje u boljoj rutini, boljem planeru ili još jednoj tehnici samopoboljšanja. Problem je i u tome što se umor u ovoj kulturi ne tumači kao signal, već kao lični neuspeh. Umesto da bude znak da je tempo neodrživ, on se doživljava kao dokaz nedovoljne discipline. Žene tako uče da ignorišu signale tela, da normalizuju hroničnu iscrpljenost i da veruju da je osećaj stalne napetosti cena ambicije. Dugoročno, to vodi ka sagorevanju, anksioznosti i gubitku odnosa sa sopstvenim potrebama. Na kraju, ova kultura ženama oduzima pravo na nedovršenost, sporost i promenu ritma. Ona ne ostavlja prostor za faze, krize i preispitivanja, već insistira na linearnom napretku. Umesto da osnažuje, ona iscrpljuje, jer pretvara život u beskonačan projekat poboljšanja u kojem je žena uvek i subjekat i problem koji treba rešiti.

Zašto je kultura samousavršavanja štetna za mentalno zdravlje?

Kultura samousavršavanja postaje štetna za mentalno zdravlje u trenutku kada prestaje da bude izbor, a postaje norma. Najveći problem? Stalna poruka da nismo dovoljno dobre. Niko nas ne kritikuje otvoreno, ali smo usmerene ka tome da se stalno dorađujemo. Suptilno nam se sugeriše da ćemo biti u redu tek kada još nešto popravimo, unapredimo ili savladamo. Sama formulacija bolja verzija sebe nameće ideju da trenutno nismo dovoljno dobre. Samopouzdanje opada, a za njim i samopoštovanje.

Self-optimisation kultura takođe podstiče hronično poređenje. Društvene mreže donose nam priče o o uspehu, disciplini i radu na sebi, stvarajući sliku da svi drugi napreduju brže, lakše i stabilnije. To pojačava osećaj nedovoljnosti, postajemo nezadovoljni, a to nezadovoljstvo gorivo koje nas podstiče da se menjamo. Da radimo više, teže, efikasnije. Posledica? Anksioznost, umor i sagorevanje kao krajnja tačka.

Kao izbeći zamke kulture usavršavanja?

Rad na sebi i usavršavanje mogu se postići i bez posledica po mentalno zdravlje. Važno je da zapamtite nekoliko važnih stvari:

1. Rast nikada nije linearan. Nećete stalno biti bolje, uspešnije, efikasnije… Događaće se zastoji, padovi, neuspesi i to je u redu.
2. Ne poredite se sa drugima. Priča o tuđem uspehu koja dolazi do vas nikada nije kompletna, u njoj nema pozadinskog šuma; prepreka i borbi.
3. Ne poistovećujte se sa svojim uspehom. Ako verujete da ste vredni samo ako postižete kvantifikovan uspeh, onda će svaki zastoj postati lični neuspeh i urušiti vam samopouzdanje.
4. Obratite pažnju na to šta vam telo poručuje: zamor i bezvoljnost su ozbiljni signali koji zahtevaju da im se posveti adekvatna pažnja.

Foto: Dziana Hasimbekava/Pexels.com