|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
July 21, 2026
Nije danas problem što žene ne žele decu – problem je što ne žele da sve rade same.
Godinama slušamo ista objašnjenja za pad nataliteta. Žene su previše fokusirane na karijeru. Predugo čekaju. Ne žele odgovornost. Žive drugačije nego prethodne generacije. Zato države uvode novčane podsticaje, produžavaju porodiljska odsustva i nude razne beneficije ne bi li podstakle rađanje. Ali šta ako je pitanje postavljeno pogrešno? Jedna od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice, dobitnica Nobelove nagrade Klaudija Goldin, smatra da odgovor nije u većim finansijskim podsticajima, već u nečemu mnogo jednostavnijem – ravnopravnijem partnerstvu. Njen rad, koji je objavila u septembru 2025. godine kao NBER Working Paper No. 34268 (National Bureau of Economic Research), pod naslovom: “Claudia Goldin – The Downside of Fertility” pokazuje da žene ne odustaju od roditeljstva zato što ne žele decu. Mnogo češće odustaju zato što ne žele život u kojem će gotovo kompletna briga o domu i porodici pasti upravo na njih. To možda zvuči kao privatna tema, ali zapravo predstavlja jedno od najvećih društvenih pitanja našeg vremena.
Poslednjih decenija žene su dobile ono za šta su se generacije borile – pristup obrazovanju, finansijsku nezavisnost i mogućnost da grade karijeru. Međutim, jedna stvar se nije promenila istim tempom: očekivanja koja društvo ima od muškaraca kada postanu očevi. I dalje se podrazumeva da će žena znati kada treba zakazati pregled kod pedijatra, kupiti nove cipele detetu, organizovati rođendan, planirati obroke, pratiti školske obaveze i voditi računa o svakodnevnom funkcionisanju domaćinstva. Čak i kada oba partnera rade puno radno vreme, istraživanja pokazuju da žene i dalje obavljaju veći deo neplaćenog rada u kući.
To nije samo pitanje fizičkog posla. Tu je i ono što psiholozi nazivaju mental load – nevidljivi teret planiranja, organizovanja i stalnog razmišljanja unapred. To je lista koja nikada ne nestaje iz glave. Upravo taj teret, smatra Goldin, utiče na odluku mnogih žena da odlože ili potpuno odustanu od roditeljstva.
Često se veruje da bi više finansijske pomoći rešilo problem pada nataliteta. Međutim, iskustvo mnogih razvijenih zemalja pokazuje da to nije dovoljno. Goldin je analizirala zemlje koje su prošle kroz različite ekonomske promene i uočila zanimljiv obrazac. Države poput Švedske, Danske ili Francuske, u kojima muškarci učestvuju znatno više u brizi o deci i kućnim poslovima, imaju više stope nataliteta od zemalja poput Japana, Južne Koreje ili Italije, gde žene i dalje nose najveći deo porodičnih obaveza. Drugim rečima, nije presudno koliko država daje roditeljima. Mnogo je važnije kako izgleda svakodnevni život kada se vrata stana zatvore.
Danas, žene ne traže savršenstvo. Ne očekuju partnera koji će sve raditi besprekorno. Ono što očekuju jeste pouzdanost. Da ne moraju da pitaju ko će ostati kod kuće kada je dete bolesno. Da ne budu jedine koje pamte raspored vakcina ili roditeljskih sastanaka. Da kućni poslovi ne budu “pomoć”, već zajednička odgovornost. Upravo zato se sve češće govori da je najprivlačnija osobina modernog muškarca emocionalna i praktična dostupnost. Nije slučajno što istraživanja pokazuju da žene koje imaju podršku partnera češće prijavljuju veće zadovoljstvo roditeljstvom, manje simptoma iscrpljenosti i manji rizik od sagorevanja.
Generacijama je ženama predstavljano da moraju da izaberu jedno – porodicu ili karijeru. Današnje žene sve češće odbijaju takav izbor. One žele i profesionalno ispunjenje i porodicu, ali ne po cenu sopstvenog zdravlja, identiteta ili potpunog odricanja od sebe. Problem nastaje kada društvo očekuje da žena bude jednako uspešna na poslu kao muškarac, ali da kod kuće i dalje funkcioniše po pravilima iz pedesetih godina prošlog veka. To jednostavno nije održivo.
Sociolozi već godinama upozoravaju da žene rade takozvanu “drugu smenu”. Nakon završetka plaćenog posla počinje drugi, neplaćeni – organizacija domaćinstva. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazuje da žene u većini zemalja svakodnevno provode znatno više vremena u neplaćenom radu nego muškarci. U pojedinim državama ta razlika iznosi i tri sata dnevno. Kada se to pomnoži sa sedmicama, godinama i decenijama, postaje jasno zašto mnoge žene osećaju da su konstantno umorne. Ne zato što nisu dovoljno organizovane. Već zato što rade dva posla.
Goldinova zato predlaže zanimljivu ideju. Umesto da društvo glorifikuje samo majčinstvo, vreme je da počne da jednako vrednuje očinstvo. To znači da aktivan otac nije “supertata” zato što je odveo dete u vrtić ili promenio pelenu. To bi trebalo da bude standard. Sve više istraživanja pokazuje da deca imaju koristi kada su oba roditelja ravnopravno uključena u njihov život. Istovremeno, partnerke prijavljuju veće zadovoljstvo vezom, manji nivo stresa i veću spremnost za proširenje porodice. Drugim rečima, aktivno očinstvo nije samo pitanje ravnopravnosti. Ono postaje važna društvena investicija.
Kada se govori o padu nataliteta, gotovo sva pitanja upućuju se ženama.
Zašto ne žele decu?
Zašto čekaju?
Zašto prvo grade karijeru?
Možda bi korisnije bilo postaviti neka druga pitanja
Zašto se od žena i dalje očekuje da nose najveći deo porodičnog tereta?
Zašto se neplaćeni rad i dalje podrazumeva?
I zašto se očinstvo još uvek često opisuje kao pomoć, a ne kao odgovornost?
Tu zapravo i leži odgovor koji mnoge zemlje (i žene!) godinama traže. Jer većina nas ne odustaje od ideje porodice. Odustajemo od ideje da u toj porodici budemo jedina odrasla osoba koja sve drži pod kontrolom. A kada partnerstvo postane zaista ravnopravno, odluka o roditeljstvu više nije pitanje odricanja, već zajedničkog izbora. Nova istraživanja nam donose upravo tu poruku: da budućnost porodice neće zavisiti od većih dečjih dodataka, već od muškaraca koji razumeju da je roditeljstvo ipak posao za dvoje.
Foto: pexels.com
