|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
May 8, 2026
Društvo u Srbiji još nije izgradilo svest o pravu žene na nasleđivanju imovine. Rodni jaz u imovinskom svetu otežava nam poslovni razvoj, pristup investicijama i čini ranjivim u privatnom životu
Bukvalno svakog dana čitamo na portalima o razvodu nekih slavnih ličnosti. Narativ je uvek sličan: muškarcu, uspešnom sportisti, biznismenu, glumcu, (kome god), žena je prilikom razvoda braka UZELA 2,3, 5… (dopiši koliko hoćeš) miliona. Iako na svakom venčanju u Srbiji (a i nevenčani brakovi su zakonom izjednačeni prilikom podele imovine) matičar izgovara: Imovina stečena u braku je zajednička imovina oba supružnika i dalje je ukorenjeno mišljenje da je žena ona koja uzima, te da joj, kao manje poslovno vidljivoj u javnosti, iz braka ništa ne pripada. Paralelno, na društvenim mrežama gore rasprave o visini alimentacije, u kojima se svaka žena koja zahteva zakonsko svoje dece naziva halapljivom. Činjenica: kada je vlasništvo nad imovinom u pitanju, jednakost nije ostvarena.
Promena zakona iz 2018. donela je ženama malo veću sigurnost: imovina stečena u braku se automatski upisuje u katastar kao zajednička svojina oba supružnika, što je bio veliki korak ka zaštiti žena. Ipak, supružnici mogu da potpišu izjavu da je vlasnik samo jedan, što se u našoj sredini često zloupotrebljava. I pored zakona koji žene štiti, ipak je u praksi moguće tužbom tražiti veći deo imovine. Problem nastaje jer se neplaćeni kućni rad i briga o deci (koju dominantno obavljaju žene) često i dalje potcenjuju u sudskim sporovima u poređenju sa direktnim finansijskim prihodima koje ostvaruju muškarci.
Podaci Podaci Republičkog geodetskog zavoda (RGZ) i istraživanja organizacija civilnog društva ukazuju na to da su žene u Srbiji i dalje u manjini kada je reč o imovinskoj moći. Žene su vlasnice ili suvlasnice nekretnina u oko 25–39% slučajeva (zavisno od regiona). U urbanim sredinama taj procenat je nešto veći, dok u ruralnim opštinama opada. Često se dešava da su žene vlasnice samo na papiru zbog zakonske obaveze upisa oba supružnika, ali nemaju i realnu kontrolu nad imovinom.
Podaci su još porazniji ako govorimo o vlasništvu nad obradivim zemljištem, gde je situacija najnepovoljnija. Prema podacima, žene poseduju tek oko 16–20% poljoprivrednog zemljišta. Većina gazdinstava (preko 80%) registrovana je na muškarce, što ženama otežava pristup subvencijama i kreditima za razvoj poljoprivrede.
Kada posmatramo preduzetništvo, žene čine oko 31–33% vlasnica ili osnivačica preduzeća u Srbiji. Međutim, ženski biznisi su često manji (mikro preduzeća), bave se uslužnim delatnostima i imaju kraći vek trajanja zbog otežanog pristupa kapitalu (koji je uslovljen posedovanjem nekretnine kao zaloga).
Nasleđivanje imovine je tačka gde se zakon i prava žena na ravnopravni tretman najdirektnije sudaraju sa tradicijom. Prema Zakonu o nasleđivanju, deca (bez obzira na pol) i supružnik su naslednici prvog reda i dobijaju jednake delove. Međutim, običaj da zemlja i kuća ostaju muškom potomku i dalje je snažan. Na ostavinskim raspravama, ženski potomci (ćerke, sestre) su često pod pritiskom okoline da se odreknu nasleđa u korist brata. Odricanje se često interpretira kao dokaz ljubavi i porodične lojalnosti, dok se traženje svog dela vidi kao otimanje i često je uzrok porodične svađe.
Kada se žena odrekne nasleđa u korist brata, ona gubi pravo na taj deo imovine zauvek. Što je još važnije, ona time može izgubiti i pravo na socijalnu pomoć, jer se država vodi logikom da je imala imovinu koje se svesno odrekla. Na žalost, braća u strahu od gubitka onoga što im ne pripada, sklapaju sa roditeljima ugovor o doživotnom izdržavanju, koji koriste kao alat da se ćerke potpuno isključe iz nasleđa, jer imovina koja je predmet ovog ugovora ne ulazi u zaostavštinu, pa ćerke ne mogu tražiti čak ni nužni deo.
Iako je zakon moderan, ekonomska zavisnost žena u Srbiji često proističe iz tradicionalnog modela u kojem se nepokretnosti tretiraju kao muški kapital. Ovo stvara začarani krug: bez imovine, žena je ranjivija u slučaju razvoda ili nasilja u porodici.
Kada posmatramo Srbiju kroz regionalnu prizmu, uočavamo jasnu korelaciju između stepena urbanizacije, ekonomskog razvoja i procenta imovine u ženskom vlasništvu. Iako je patrijarhalni obrazac prisutan svuda, on menja svoj intenzitet i formu od severa ka jugu. Evo detaljnog pregleda po regionima na osnovu dostupnih istraživanja i podataka Republičkog geodetskog zavoda:
Beograd beleži najveći procenat žena vlasnica nekretnina, koji se kreće oko 38–42%. Ovome doprinosi visoka koncentracija kapitala, veća zaposlenost žena u plaćenim sektorima i tržište nekretnina koje je brže. Ovde se stanovi češće kupuju kao investicija ili putem kredita gde su oba partnera sudužnici. U Beogradu je običaj odricanja od nasleđa u korist brata značajno oslabio u poređenju sa ostatkom zemlje, mada je i dalje prisutan u prigradskim opštinama.
U Vojvodini je situacija specifična zbog istorijskog nasleđa austrougarskog prava, gde je evidencija imovine (gruntovnica) tradicionalno bila preciznija. Žene su ovde vlasnice u oko 30–35% slučajeva. Iako je svest o ravnopravnosti viša, vojvođanske oranice su i dalje muški resurs. Veliki poljoprivredni posedi se retko dele, a muški naslednici se favorizuju kako bi se očuvala veličina gazdinstva. Subotica i Novi Sad prate trend Beograda, dok u manjim mestima Banata i Bačke procenat žena sa imovinom opada.
Ovaj region pokazuje veći jaz, gde žene poseduju između 20% i 25% nepokretnosti. Ovde je kult muške glave kao čuvara ognjišta najizraženiji. Statistički podaci pokazuju da se u ovom regionu žene najčešće odriču svog dela nasleđa na ostavinskim raspravama. Primetan je blagi porast ženskog vlasništva u turističkim centrima (Zlatibor), gde se apartmani češće knjiže na žene radi lakšeg poslovanja ili diversifikacije imovine.
U ovom delu zemlje beleže se najniži procenti ženskog vlasništva, ponegde ispod 15% u ruralnim i planinskim opštinama. Zbog depopulacije i siromaštva, imovina često gubi na tržišnoj vrednosti, pa se pitanje vlasništva i ne pokreće dok ne dođe do pravne nužde. Takođe, ovde je još uvek prisutan model proširene porodice gde je formalni vlasnik najstariji muškarac u kući (deda ili otac), dok su žene (supruge i ćerke) potpuno ekonomski nevidljive u katastru.
Ključni faktori koji prave razliku među regionima
Stepen urbanizacije: što je naselje veće, to je verovatnoća da će žena biti vlasnica nekretnine veća. Gradovi “brišu” tradiciju brže nego sela.
Migracije: u regionima sa velikom emigracijom (Istočna Srbija), žene ponekad postaju formalne vlasnice, jer su muškarci na radu u inostranstvu, ali to je često administrativno, a ne suštinsko ekonomsko osnaživanje.
Obrazovanje: regioni sa višim stepenom obrazovanja žena koreliraju sa višim procentom upisane imovine, jer su te žene svesnije pravnih posledica odricanja od nasledstva.
Ovi podaci jasno pokazuju da Srbija nije uniformna. Dok se u Beogradu vodi borba za nijanse u podeli zajedničke imovine, na jugu i zapadu zemlje se i dalje bije osnovna bitka: ubediti ćerku da ima pravo na svoj kvadrat krova pod kojim je rođena. Vlasništvo u Srbiji nije samo pitanje kvadrata; to je pitanje dostojanstva i bazične bezbednosti. Dok se u Beogradu vodi borba za nijanse u podeli zajedničke imovine, na jugu i zapadu zemlje i dalje se bije osnovna bitka: ubediti ćerku da ima pravo na krov pod kojim je rođena. Prava ravnopravnost počeće onog dana kada rečenica ostavila mi je majka u nasleđe postane podjednako prirodna kao i ona o očevini. Do tada, imovina u Srbiji ostaje tvrđava čiji su ključevi, geografski i običajno, i dalje neravnomerno raspoređeni.
Foto: Unsplash.com
