Kako to izgleda? Poslednja lekcija o osnaživanju koju nam je ostavila Sofi Kinsela

Zamislite da ste voljeni, uspešan pisac i da se budite u bolnici bez sećanja na prethodne dane, bez sposobnosti da jasno mislite i pišete, da je prvo što vam saopštavaju: Imate neizlečivi tumor mozga. Kako to izgleda?

Upravo na ovo pitanje pokušala je da nam odgovori Sofi Kinsela, autorka čuvene Šopingholičarke. Kako se ispostavilo, What Does It Feel Like? / Kako to izgleda? zaista je bila njena poslednja knjiga i životna lekcija koju nam je ostavila u amanet. Sofi je preminula 10. decembra, okružena porodicom i prijateljima.

„Umrla je mirno, a poslednji dani bili su joj ispunjeni ljubavlju porodice, muzikom, toplinom, Božićem i radošću. Ne možemo zamisliti kakav će život biti bez njenog sjaja i ljubavi. Uprkos bolesti, koju je nezamislivo hrabro podnela, Sofi je sebe smatrala zaista blagoslovenom – što ima tako divnu porodicu i prijatelje, i što je postigla izuzetan uspeh u svojoj karijeri književnice. Ništa nije uzimala zdravo za gotovo i zauvek je bila zahvalna na ljubavi koju je dobila“, stoji u objavi na oficijelnoj stranici njenog profila na Instagramu.

Medlin Vikam, koja se potpisivala pseudonimom Sofi Kinsela, rođena je 12. decembra 1969. Sofi je njeno srednje ime, a Kinsela majčino prezime. Prijatelji i porodica su je zvali Medi. Pre nego što se posvetila književnosti, radila je kao novinar prateći sektor tržišta i finansija. Na prvi pogled, tu se nazire veza sa tematikom i, prevashodno, naslovima romana koji će joj doneti punu afirmaciju: Tajni svet snova jedne kupoholičarke, Kupoholičarka u inostranstvu, Kupoholičarka staje na ludi kamen…

Poslednja lekcija Sofi Kinsele

Ipak, knjiga o kojoj će se sigurno pričati u narednom periodu nema Šopingholičarku u glavnoj ulozi, već spisateljicu koja se budi u bolnici, suočena sa teškom bolešću. Sofi Kinsela je svoje najteže životno iskustvo pretvorila u delo na način koji je bio podjednako hrabar i nežan. Kada je saznala da boluje od glioblastoma, u početku je to čuvala u krugu najbližih, iz potrebe da zaštiti svoju porodicu i zadrži bar deo normalnosti u životu. Tek kada je osetila da je njena deca mogu razumeti i nositi se sa tim, odlučila je da svoju priču podeli sa svetom. Kako to izgleda? je intimna i hrabra ispovest u kojoj je opisala svoje iskustvo bolesti, strahove, trenutke gubitka kontrole, ali i male radosti koje su je održavale. Kinsela je pišući o svojoj drami ipak zadržala prepoznatljiv ton: emotivan, topao i sa dozom humora. Nije napisala knjigu da bi izazvala sažaljenje, govorila je, već razumevanje, da pokaže kako izgleda biti istovremeno ranjiv i snažan.

– Nisam mogla da mislim jasno, da hodam, da držim olovku, da pišem… Mislila sam da nikada više neću napisati knjigu. Pokušala sam da napišem svoje ime Sofi Kinsela, a samo sam napravila nered. Ali, čak i tada znala sam da mi se događa nešto nestvarno, teško i moćno i da želim da napišem knjigu o tome – govorila je Kinsela o svojim bolničkim danima.

Protiv gubitka kratkoročnog pamćenja borila se svakodnevno. Snimala je kratke glasovne zapise telefonom, kako bi sutradan znala šta joj se događalo. Svi ti zapisi postali su temelj za njeno poslednje delo. Knjiga koju je napisala na temelju tih dnevničkih zapisa postala je njen način da vrati kontrolu nad životom i da sebi da srećan završetak. Živeli su srećno zauvek, govorila je, ona i suprug su pretvorili u Živeli su srećno danas.

Kada je knjiga objavljena, izazvala je talas reakcija i ispovesti. Mnogi su u njenim rečima pronašli sopstvena iskustva sa bolešću, gubitkom ili strahovima koje nikada nisu naglas izgovorili. Kinsela je time otvorila prostor za razgovor o onome o čemu se inače ćuti: o krhkosti, o neizvesnosti, o hrabrosti koja nije glamurozna, već svakodnevna. Na kraju, pokazala je da se i najteže priče mogu ispričati tako da osnaže, ne time što ullepšavaju realnost, već što je prihvataju i pretvaraju u iskrenu, ljudsku priču sa kojom možete da se poistovetite.

Foto: John Schwanell, Laguna