Ajka Matijević, direktorka A+ Yachtinga: Moćne ste i sposobne, čak i ako ste to zaboravile

Istovremeno i hrabra i nežna, i racionalna i intuitivna, i spremna da preuzme ogroman rizik – ali i da ga pretvori u novi dom, novi život i novi identitet. Ajka Matijević donosi nam pouke iz kojih možemo i treba da učimo.

Iz Crne Gore do Dubaija, iz poznatog u potpuno nepoznato, ona je svoj put gradila bez “utabanih staza”, ali sa jasnom verom da može više. Ajka je preduzetnica, stručnjakinja u super-yacht industriji i žena koja posvećeno podseća druge žene da su moćne, sposobne i dovoljno dobre – čak i kada same to zaborave.  Ovo je razgovor o hrabrosti, o resetovanju života, o lekcijama koje bole i lekcijama koje uzdižu i o tome kako izgleda kad žena odluči da bude svoj najveći saveznik.

F: Kada si donela odluku da preseliš život i karijeru u Dubai, bez kontakata, sigurnosti i jasnog puta, šta je bio onaj unutrašnji glas koji je prelomio? Šta je presudilo da ipak rizikuješ?

AM: Svaka velika, životna odluka rađa se iz jednog jedinog osećaja — iz dubine očaja. Ali očaj nije slabost; to je poziv duše. To je trenutak kada se istina, koju smo godinama gurali u stranu, više ne da ignorisati. Za mene, očaj je bio mešavina tihe griže savesti što nisam dovoljno zahvalna na svemu što sam izgradila, i snažnog osećaja da mi duša umire jer ne nalazi smisao u svakodnevici koju živim. Da bi čovek skočio u nepoznato, mora biti dovoljno nesrećan u prostoru u kom se nalazi — ali i dovoljno hrabar da poveruje u nešto veće od sebe: u sopstveni potencijal, u Boga, u Univerzum…i u to da ga s druge strane straha čeka bolja verzija njega samog. Uvek sam verovala da život sami kreiramo i da samo ispunjena verzija mene može moju porodicu povesti na sledeći nivo. Moj san je bio da moja deca rastu u zemlji prosperiteta, okružena ljudima sa velikim snovima i velikim ostvarenjem — onim materijalnim koje ih motiviše da teže ka višem, ali i onim socijalnim, koje ih uči da razumeju i nose odgovornost prema svim slojevima društva. Iskreno, nikada nisam osećala da pripadam prostoru u kome sam živela. Moja duša je, tiho i uporno, tražila izlaz mnogo pre nego što sam to sebi priznala. Ali ljudi vole komfor — a naš komfor u Tivtu je bio san za mnoge: luksuzni restorani, zabave, stalna putovanja na destinacije za bogate i poznate, velika imena koja se vezuju uz vaše… A iznutra — stagnacija. Nema rasta, nema novih učenja, isti razgovori, isti obrasci. Suprug i ja smo se često šalili: „Big fish in a small pond.” Kažu da postajemo kombinacija pet ljudi s kojima provodimo najviše vremena — njihovih navika, ambicija, pogleda na svet. A ja to nigde nisam pronalazila. Ne samo u Tivtu, već i u čitavoj superyacht industriji koja me, uprkos uspehu, nikada nije istinski ispunila. I zato sam morala da krenem dalje. Da zakoračim u sledeći nivo života — tamo gde moja duša oseca da pripada.

F: Sada, kada si izgradila dom, biznis i novi život u potpuno novoj zemlji – koji ti je trenutak bio najteži, a koji najlepši na tom putu “ispočetka”?

AM:Samo dve godine ranije, otvaranje poslovnice u Majamiju izgledalo je kao savršeno rešenje za moje unutrašnje dileme i ambicije. U izrazito specifičnoj niši u kojoj smo radili, čak 80% prihoda dolazilo je od klijenata iz Rusije i Ukrajine, jer je Jadran dominantno kruzing zona za to tržište. Suprug i ja smo strpljivo “čekali pravi momenat” da se preselimo u Majami i proširimo poslovanje. A onda je krenuo rat. Firma koja je do juče bila snažna i agresivno rasla u svojoj niši — preko noći je oslabila toliko da nismo znali da li će uopšte opstati. Izgubili smo 80% prihoda. Komfor koji smo imali u Tivtu istog je trenutka nestao, jer budućnost više nije izgledala ni stabilno ni obećavajuće. U tom trenutku, odlazak za mene više nije bio izbor ni želja. Bio je potreba — način da preživimo i da ne ostanemo zarobljeni u raspadajućoj realnosti. Najteži trenutak bio je dan kada smo potpisali ugovor za stan u Dubaiju. Tada je sve postalo stvarno: sa 46 godina seliš porodicu u potpunu neizvesnost, ostavljaš iza sebe nešto u šta si uložio 13 godina života — ljude u koje si verovao, odnos koji si gradio, sredinu koju si poznavao. Finansijski smo mogli da izdržimo godinu dana. Jahting tržište, kakvo smo poznavali, ovde nije postojalo i nisam imala nikakav konkretan plan šta ću dalje. Ali sam imala jednu duboku, unutrašnju istinu: u životu se ne stoji u oluji. Kroz nju se ide — direktno, hrabro, dok ponovo ne izađe sunce. Najlepši trenutak dogodio se godinu dana kasnije, kada su moje koleginice iz firme došle da me posete. Sve su to mlade žene koje su celu našu transformaciju proživele sa ogromnom anksioznošću i brigom za sopstvenu budućnost. U malom gradu nije lako naći posao koji ti pruža osećaj sigurnosti, stabilnosti i profesionalnog rasta — a A+ Yachting im je upravo to davao. Bili smo firma čija budućnost nije zavisila od lokalne politike ili regionalnih turbulencija, već od globalnog tržišta. Upravo zato, trenutak kada sam ih dočekala, kada sam mogla da ih razmazim u svom “novom životu”, bio je za mene najveća nagrada. Ne prvi brokerski ugovor koji sam ovde potpisala, ne profesionalni proboj — već taj osećaj da svoju novostečenu sreću mogu da podelim sa njima. To je bio moj najradosniji dan.

F: Žene često potcenjuju sopstvenu snagu. Ti si jedna od onih koje podsećaju druge žene koliko su fantastične. Šta tebi osnaživanje drugih lično vraća?

AM: Za mene je osnaživanje drugih svojevrsni povratak sebi. I nije ograničeno samo na žene — to je odnos koji gradim sa svim ljudima oko sebe. Imam urođenu sposobnost da u drugima prepoznam njihov maksimum, čak i onda kada ga oni sami ne vide. Jedna moja prijateljica u šali kaže da sam „najbolja u tome da drugima objasnim kako da žive svoj život”. Meni je to zaista jedna od najdražih ličnih osobina, ali ta osobina ume da bude i teret: kada ljudi u sebi ne prepoznaju ono što vi vidite u njima, često se povuku, osećaju se kao da su izneverili i sebe i vas — a to može dodatno da optereti odnose. Kada podsetim neku ženu koliko je sposobna, hrabra i neverovatna, ja zapravo ponovo čujem sopstveni unutrašnji glas — onaj koji me je nosio kroz moje najteže trenutke.

F: Šta za tebe znači sistem podrške? Ko su ljudi koji su te držali kada si sumnjala u sebe – i kome si ti sada stub?

AM: Za mene, sistem podrške je temelj na kojem stoji svaki hrabar korak. To je mreža sama u nju ne veruješ. To su oni čije reči postanu tvoja tišina, i čija tišina postane tvoja hrabrost. U mom životu, stubovi te podrške su bili moj suprug, moja mama i moja tetka Dragica. Moj suprug je moj najvažniji izbor — jedini član porodice kojeg u životu možete sami da izaberete. A danas, posle 18 godina, sa sigurnošću mogu da kažem: izabrala sam dobro. Nije uvek bilo sjajno, nije uvek svetlucalo, i nismo uvek bili verzija sebe koja je laka za voleti. Ali on je uvek verovao u mene. Moja mama je moj večiti uzor. Snaga u njenom karakteru oblikovala je mnogo toga u meni. To je žena koja nikada nije videla prepreku — samo priliku. Na njen način, pun dostojanstva i hrabrosti, naučila me je da uvek gledam kroz problem, a ne u njega. Da potragu za rešenjem pretvorim u način života. Moja tetka je bila ona koja me je neprestano podsećala da sam vredna, posebna isposobna. Nekad je dovoljno da samo jedna osoba veruje u vas bez zadrške — toliko snažno da počnete i vi sami da verujete u tu sliku koju ona vidi. Danas, zahvaljujući njima, i sama sam postala stub nekome drugom.

U vremenu u kojem žene često zaborave koliko vrede, Ajka nas nežno, ali odlučno vraća nama samima. I možda je najveća poruka ovog intervjua upravo ta – da svaka od nas može da izabere novi put, novu snagu i novu verziju sebe. I da nikada nismo same na tom putu.