Ajka Matijević, direktorka A+ Yachtinga: Moćne ste i sposobne, čak i ako ste to zaboravile

Istovremeno i hrabra i nežna, i racionalna i intuitivna, i spremna da preuzme ogroman rizik – ali i da ga pretvori u novi dom, novi život i novi identitet. Ajka Matijević donosi nam pouke iz kojih možemo i treba da učimo.

Iz Crne Gore do Dubaija, iz poznatog u potpuno nepoznato, ona je svoj put gradila bez “utabanih staza”, ali sa jasnom verom da može više. Ajka je preduzetnica, stručnjakinja u super-yacht industriji i žena koja posvećeno podseća druge žene da su moćne, sposobne i dovoljno dobre – čak i kada same to zaborave.  Ovo je razgovor o hrabrosti, o resetovanju života, o lekcijama koje bole i lekcijama koje uzdižu i o tome kako izgleda kad žena odluči da bude svoj najveći saveznik.

F: Kada si donela odluku da preseliš život i karijeru u Dubai, bez kontakata, sigurnosti i jasnog puta, šta je bio onaj unutrašnji glas koji je prelomio? Šta je presudilo da ipak rizikuješ?

AM: Svaka velika, životna odluka rađa se iz jednog jedinog osećaja — iz dubine očaja. Ali očaj nije slabost; to je poziv duše. To je trenutak kada se istina, koju smo godinama gurali u stranu, više ne da ignorisati. Za mene, očaj je bio mešavina tihe griže savesti što nisam dovoljno zahvalna na svemu što sam izgradila, i snažnog osećaja da mi duša umire jer ne nalazi smisao u svakodnevici koju živim. Da bi čovek skočio u nepoznato, mora biti dovoljno nesrećan u prostoru u kom se nalazi — ali i dovoljno hrabar da poveruje u nešto veće od sebe: u sopstveni potencijal, u Boga, u Univerzum…i u to da ga s druge strane straha čeka bolja verzija njega samog. Uvek sam verovala da život sami kreiramo i da samo ispunjena verzija mene može moju porodicu povesti na sledeći nivo. Moj san je bio da moja deca rastu u zemlji prosperiteta, okružena ljudima sa velikim snovima i velikim ostvarenjem — onim materijalnim koje ih motiviše da teže ka višem, ali i onim socijalnim, koje ih uči da razumeju i nose odgovornost prema svim slojevima društva. Iskreno, nikada nisam osećala da pripadam prostoru u kome sam živela. Moja duša je, tiho i uporno, tražila izlaz mnogo pre nego što sam to sebi priznala. Ali ljudi vole komfor — a naš komfor u Tivtu je bio san za mnoge: luksuzni restorani, zabave, stalna putovanja na destinacije za bogate i poznate, velika imena koja se vezuju uz vaše… A iznutra — stagnacija. Nema rasta, nema novih učenja, isti razgovori, isti obrasci. Suprug i ja smo se često šalili: „Big fish in a small pond.” Kažu da postajemo kombinacija pet ljudi s kojima provodimo najviše vremena — njihovih navika, ambicija, pogleda na svet. A ja to nigde nisam pronalazila. Ne samo u Tivtu, već i u čitavoj superyacht industriji koja me, uprkos uspehu, nikada nije istinski ispunila. I zato sam morala da krenem dalje. Da zakoračim u sledeći nivo života — tamo gde moja duša oseca da pripada.

F: Sada, kada si izgradila dom, biznis i novi život u potpuno novoj zemlji – koji ti je trenutak bio najteži, a koji najlepši na tom putu ispočetka?

AM: Samo dve godine ranije, otvaranje poslovnice u Majamiju izgledalo je kao savršeno rešenje za moje unutrašnje dileme i ambicije. U izrazito specifičnoj niši u kojoj smo radili, čak 80% prihoda dolazilo je od klijenata iz Rusije i Ukrajine, jer je Jadran dominantno kruzing zona za to tržište. Suprug i ja smo strpljivo čekali pravi momenat da se preselimo u Majami i proširimo poslovanje. A onda je krenuo rat. Firma koja je do juče bila snažna i agresivno rasla u svojoj niši — preko noći je oslabila toliko da nismo znali da li će uopšte opstati. Izgubili smo 80% prihoda. Komfor koji smo imali u Tivtu istog je trenutka nestao, jer budućnost više nije izgledala ni stabilno ni obećavajuće. U tom trenutku, odlazak za mene više nije bio izbor ni želja. Bio je potreba — način da preživimo i da ne ostanemo zarobljeni u raspadajućoj realnosti. Najteži trenutak bio je dan kada smo potpisali ugovor za stan u Dubaiju. Tada je sve postalo stvarno: sa 46 godina seliš porodicu u potpunu neizvesnost, ostavljaš iza sebe nešto u šta si uložio 13 godina života — ljude u koje si verovao, odnos koji si gradio, sredinu koju si poznavao. Finansijski smo mogli da izdržimo godinu dana. Jahting tržište, kakvo smo poznavali, ovde nije postojalo i nisam imala nikakav konkretan plan šta ću dalje. Ali sam imala jednu duboku, unutrašnju istinu: u životu se ne stoji u oluji. Kroz nju se ide — direktno, hrabro, dok ponovo ne izađe sunce. Najlepši trenutak dogodio se godinu dana kasnije, kada su moje koleginice iz firme došle da me posete. Sve su to mlade žene koje su celu našu transformaciju proživele sa ogromnom anksioznošću i brigom za sopstvenu budućnost. U malom gradu nije  lako naći posao koji ti pruža osećaj sigurnosti, stabilnosti i profesionalnog rasta — a A+ Yachting im je upravo to davao. Bili smo firma čija budućnost nije zavisila od lokalne politike ili regionalnih turbulencija, već od globalnog tržišta. Upravo zato, trenutak kada sam ih dočekala, kada sam mogla da ih razmazim u svom novom životu, bio je za mene najveća nagrada. Ne prvi brokerski ugovor koji sam ovde potpisala, n  profesionalni proboj — već taj osećaj da svoju novostečenu sreću mogu da podelim sa njima. To je bio moj najradosniji dan.

F: Žene često potcenjuju sopstvenu snagu. Ti si jedna od onih koje podsećaju druge žene koliko su fantastične. Šta tebi osnaživanje drugih lično vraća?

AM: Za mene je osnaživanje drugih svojevrsni povratak sebi. I nije ograničeno samo na žene — to je odnos koji gradim sa svim ljudima oko sebe. Imam urođenu sposobnost da u drugima prepoznam njihov maksimum, čak i onda kada ga oni sami ne vide. Jedna moja prijateljica u šali kaže da sam najbolja u tome da drugima objasnim kako da žive svoj život. Meni je to zaista jedna od najdražih ličnih osobina, ali ta osobina ume da bude i teret: kada ljudi u sebi ne prepoznaju ono što vi vidite u njima, često se povuku, osećaju se kao da su izneverili i sebe i vas — a to može dodatno da optereti odnose. Kada podsetim neku ženu koliko je sposobna, hrabra i neverovatna, ja zapravo ponovo čujem sopstveni unutrašnji glas — onaj koji me je nosio kroz moje najteže trenutke. Možda baš zato što sam i sama više puta potcenila sopstvenu snagu, danas imam snažnu potrebu da drugima pokažem njihovu. Kada vidim ženu koja stoji uspravnije, koja veruje jače, koja donosi hrabriju odluku samo zato što sam je ohrabrila — meni se vraća osećaj svrhe dublji od bilo kakvog poslovnog rezultata. To mi vraća potvrdu da svako od nas nosi u sebi nepresušnu snagu — ali da je ponekad potrebno da to i neko drugi prepozna u vama. Vraća mi smisao, jer znam da sve što sam prošla nije bilo uzalud: moja iskustva postaju most kojim druge prelaze lakše. I možda najvažnije — vraća mi uverenje da kada jedna osoba napravi hrabar korak, taj korak nikada nije samo njen. To je talas. A ja želim da budem deo tog talasa.

F: Šta za tebe znači sistem podrške? Ko su ljudi koji su te držali kada si sumnjala u sebe – i kome si ti sada stub?

AM: Za mene, sistem podrške je temelj na kojem stoji svaki hrabar korak. To je mreža ljudi koji te drže kada sumnja preti da te slomi, koji veruju u tvoju snagu i onda kada ti sama u nju ne veruješ. To su oni čije reči postanu tvoja tišina, i čija tišina postane tvoja hrabrost. U mom životu, stubovi te podrške su bili moj suprug, moja mama i moja tetka Dragica. Moj suprug je moj najvažniji izbor — jedini član porodice kojeg u životu možete sami da izaberete. A danas, posle 18 godina, sa sigurnošću mogu da kažem: izabrala sam dobro. Nije uvek bilo sjajno, nije uvek svetlucalo, i nismo uvek bili verzija sebe koja je laka za voleti. Ali on je uvek verovao u mene. U sve moje ideje, promene, snove i ludosti koje sam često donosila naglo, iz dubine duše. Njegova podrška bila je tiha, stabilna i dovoljno snažna da me gura napred čak i onda kada sam ja stajala u mestu. Moja mama je moj večiti uzor. Snaga u njenom karakteru oblikovala je mnogo toga u meni. To je žena koja nikada nije videla prepreku — samo priliku. Na njen način, pun dostojanstva i hrabrosti, naučila me je da uvek gledam kroz problem, a ne u njega. Da potragu za rešenjem pretvorim u način života. Moja tetka je bila ona koja me je neprestano podsećala da sam vredna, posebna i sposobna. Nekad je dovoljno da samo jedna osoba veruje u vas bez zadrške — toliko snažno da počnete i vi sami da verujete u tu sliku koju ona vidi. Danas, zahvaljujući njima, i sama sam postala stub nekome drugom. Za svoju decu, koje učim da je hrabrost veća od straha. Za prijatelje, kojima želim da budem onaj glas koji sam i sama imala. Za žene oko sebe, kojima želim da pokažem da je njihova snaga ponekad mnogo veća nego što mogu da zamisle. Sistem podrške nije broj ljudi. To su tri srca koja te drže kada padaš, i tri glasa koja ti šapuću da možeš — i onda kada misliš da ne možeš više.

F: U svetu super-jahti, luksuza i veoma zahtevne industrije, preokreti su brzi i nekad nemilosrdni. Koja je prekretnica u tvojoj karijeri najviše oblikovala osobu kakva si danas?

AM: Iskreno, teško mi je da izdvojim jednu prekretnicu, jer verujem da moja karijera nije oblikovala mene — već sam ja oblikovala svoju karijeru. Gradila sam je po meri svojih vrednosti, svojih kriterijuma i svog doživljaja sveta. Nikada nisam dozvolila da spoljni uticaji određuju ko ću biti, koliko vredim ili kojim putem treba da idem. Da, svaka industrija u kojoj želite da budete među najboljima može biti surova. Ali ja je nikada nisam tako doživela — ili možda jednostavno nisam birala da gledam tim očima. Duboko verujem da sve što je moje — nađe put do mene. A sve što me nije našlo nije gubitak, već preusmerenje ili zaštita. Zato ne forsiram odnose, ne jurim klijente, ne tragam za nečim što mi ne pripada. Ne ostajem u prostorima gde ne mogu da doprinesem, niti u odnosima u kojima se osećam iscrpljeno ili nedovoljno cenjeno. Istina je jednostavna: ponekad možete dobiti više nego što vam pripada — ali nikada ne možete zadržati ono za šta nemate kapacitet. Zato svakodnevno radim na sebi. Na širenju svojih kapaciteta za rast, za razvoj, za liderstvo, za nove nivoe odgovornosti i vizije. Jer verujem da mi ivot uvek donese upravo onoliko koliko mogu da podnesem, iznesem i vratim svetu oko sebe. To je prekretnica koja me je oblikovala: spoznaja da snaga nije u tome da osvajam svet, već da gradim sebe tako da mi svet dolazi u meri u kojoj mogu da ga nosim.

F: Kada pogledaš svoj put, šta bi rekla da je bila tvoja najvažnija lekcija o riziku? Da li se hrabrost uči ili otkriva?

AM: Moram priznati da sam godinama verovala da se hrabrost dobija rođenjem i da je sklonost riziku privilegija malog broja odabranih. To  je verovatno posledica toga što sam rasla okružena ljudima koji se nisu usuđivali da pomere svoje granice, pa sam se — sasvim nesvesno — osećala kao da mene krasi neka posebna snaga. Ego to tako uobliči, bar u početku. Ali kako sam duhovno sazrevala, shvatila sam da to nema nikakve veze sa superiornošću. Naprotiv — što više rasteš iznutra, to jasnije vidiš da nisi ništa veći od drugih, već da si samo imao sreću da te Bog, život ili okolnosti guraju u smeru koji te je naučio da veruješ sebi. To je tek prva faza samospoznaje. Sledeća je zahvalnost. Ali moj rast se nije zaustavio tu. Danas, iz ove perspektive, verujem da je hrabrost mnogo više naučena nego urođena. Mi smo svi proizvodi okruženja u kojem smo odrastali. Naši roditelji nisu imali pristup znanju, informacijama ni alatima koje mi imamo danas. Njihov instinkt je bio da nas zaštite — a najbrži način da zaštitiš dete jeste strah. Strah je oduvek bio najjača emocija kojom se oblikuje ponašanje. Ako pogledate statistike, najviše rizikuju dve grupe: oni koji nemaju šta da izgube i oni koji su odrasli toliko sigurni u sebe da veruju da im se ništa loše ne može dogoditi. Svi ostali balansiraju između želje i kočnice koju su nasledili. Moji prvi rizici bili su rezultat inata — potrebe da dokažem da mogu, da vredi ono što osećam, da niko nema pravo da ospori moju snagu. To je vrlo česta priča za ljude koji su rasli u emocionalno ili finansijski nestabilnim okruženjima, gde nije postojala podrška da se ide korak više. Kada ti okolina stalno poručuje da ostaneš na mestu, tvoja hrabrost često nastane kao bunt. Ali kada su osnovne potrebe jednom zadovoljene — one sa dna Maslovljeve piramide — čovek više ne rizikuje iz inata, besa ili dokazivanja. Tada rizik postaje izraz najviših ljudskih težnji: samoostvarenja, rasta, širenja sopstvenih granica, potrebe da nadmašiš sebe, a ne druge. To je faza kojoj svi težimo. Faza u kojoj rizik više nije borba, već alat. I do nje se retko stiže bez  prolaska kroz prethodne — osim ako niste rođeni u 1% najprivilegovanijih porodica na svetu. Dakle, da odgovorim jasno: hrabrost se ne nasleđuje — ona se otkriva, gradi i trenira. Rizik nije sudbina — on je rezultat puta kojim si prošao.

F: Uspeh u inostranstvu traži ogromnu ličnu disciplinu, emocionalnu snagu i spremnost da stalno rasteš. Kako danas radiš na svom ličnom razvoju i šta ti najviše pomaže da ostaneš fokusirana i stabilna?

AM: Za mene je lični razvoj zasnovan na tri osnovna stuba: pokret, san i ishrana. Fizička aktivnost — u bilo kom obliku — temelj je mog mentalnog zdravlja. Ljudi to često zanemare u fazama preživljavanja , ali upravo je telo ono koje prvo počne da nosi teret promena, ambicija, strahova i izazova. Kada je telo snažno i u pokretu, i um dobija prostor da bude stabilan i jasan. Drugi stub je kvalitetan san, a treći ishrana koja podržava energiju, fokus i emocionalnu ravnotežu. Trenutno se čitav moj život vrti oko ta tri elementa — i zanimljivo je da su svi moji odnosi, odluke, i celokupan dodatni rad na sebi zapravo posledica kvaliteta tih osnovnih navika. Ali moramo biti iskreni: postoji još jedan temelj koji se često izostavlja iz ovakvih razgovora, a presudan je — finansijska stabilnost. Bez nje je skoro nemoguće ostati fokusiran, kreativan, miran ili posvećen sopstvenom rastu. Za svakoga taj prag izgleda drugačije, ali znati da možeš šest meseci da izdržiš bez prihoda stvara unutrašnji mir koji ne može da zameni nijedna meditacija. Tek kada su fizička stabilnost i finansijska sigurnost na mestu, čovek dobija kapacitet da se zaista razvija — ne iz straha, ne iz pritiska, već iz želje da raste, nadmaši sebe i živi život u skladu sa svojim vrednostima.

F: Kroz zajednice koje gradiš i u koje ulažeš, pomažeš ženama da pronađu svoje ja i izbore se za svoje želje i potrebe. Koji savet najčešće daješ ženama koje stoje pred velikim životnim promenama, ali se boje da krenu?

AM: Moram priznati da ja zapravo ne gradim zajednice u klasičnom smislu — po prirodi sam introvert i moja duša se regeneriše u tišini i samoći. Ali istovremeno znam da nosim snagu, toplinu i stabilnost, i da ljudi koji te kvalitete još nisu probudili u sebi često prirodno gravitiraju ka meni. Ne znam zašto, ali uvek pronađem vreme i prostor za svakoga ko mi priđe sa potrebom za savetom, smislom ili utehom. Često u drugima pokrenem ono što je skriveno, izazovem njihove najdublje nesigurnosti — kao podsetnik na ljubav koju tek uče da prime. Ali nikada ne zaboravljam da ja ne mogu da ih izlečim, niti da ih nateram da pređu sopstvene granice. Promena je lično putovanje. Neki ga započnu, neki nikada ne naprave prvi korak — i ja to ne osuđujem. Ne ljutim se. Ne osećam kao da je moje vreme uzalud potrošeno. Tu sam kada sam potrebna, ne uzimam ništa lično, i zahvalna sam ako sam ih makar jednim malim delom inspirisala da krenu ka sebi i da počnu da se vole. A kada žena stoji pred velikom životnom promenom i boji se da krene — moj najiskreniji savet je uvek isti: Strah nije znak da ne treba da kreneš. Strah je pokazatelj da stojiš tačno na granici svog sledećeg nivoa. Ne moraš da vidiš ceo put — dovoljno je da napraviš prvi korak.  Ne moraš da veruješ do kraja — dovoljno je da poveruješ malo više nego juče. Ono što je tvoje, duhovno i energetski, ne možeš da izgubiš. Ne moraš da forsiraš, ne moraš da juriš. Tvoj jedini zadatak je da zaštitiš svoje svetlo, da ostaneš ukorenjena u sebi — i sve što je tvoje doći će ti, noseći radost, smeh i ljubav koju si prizivala.

F: Šta je sledeće poglavlje za tebe – kao preduzetnicu, majku, ženu koja je već dokazala da može od nule izgraditi novi svet? Šta te danas pokreće i inspiriše za budućnost?

AM: Iskreno, ovo će možda zvučati neočekivano — ali ne znam šta je sledeće poglavlje za mene. Za nekoga ko je uvek jasno osećao svet oko sebe, ko je uvek video barem pet godina unapred, iznenađujuće je biti u fazi života u kojoj je horizont potpuno prazan. Ali ne prazan iz straha, već iz prostora. Iz mogućnosti. Znam vrlo jasno šta više ne želim — i to je uvek početak svakog novog ciklusa. Ali prvi put u životu nisam nestrpljiva da odmah definišem sledeći korak. Kada pogledam svoje dosadašnje izbore, zapravo sam ispunila sve što sam želela: već živim život koji sam nekada samo sanjala. Slobodna sam da odlučujem gde, s kim i kako provodim svoje vreme i energiju. Ali ne verujem da je ovo kraj. Samo je udobno. Tiho. I možda je baš to lekcija — da ponekad treba ostati u miru koji si stvorio, bez potrebe da ga odmah pretvaraš u novi projekat. Možda je ovo period inkubacije, onaj trenutak između dva poglavlja kada se duša odmara pre nego što ponovo poleti. Odlučila sam, po prvi put, da poslušam sopstveni savet: da verujem da će ono što je moje — ono što me čeka — samo pronaći put do mene. Ne iz potrebe, ne iz forsiranja, već iz usklađenosti. Do tada, biram jednostavnost. Biram brigu o sebi, pokret, pravu hranu, miran san. Jer iz takve temelje, iz takvog prostora čistoće i balansa, može da izraste samo još lepši, još autentičniji svet. To je moja inspiracija za budućnost: ne da je jurim, već da je dočekam spremna.

U vremenu u kojem žene često zaborave koliko vrede, Ajka nas nežno, ali odlučno vraća nama samima. I možda je najveća poruka ovog intervjua upravo ta – da svaka od nas može da izabere novi put, novu snagu i novu verziju sebe. I da nikada nismo same na tom putu.