|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
December 22, 2025
Verovatno vam je poznat taj osećaj: upravo ste pročitale knjigu i odmah ste pomislile na nju. Neku dragu ženu koja upravo prolazi kroz određene periode, prelome ili joj samo treba koja reč podrške. Pokloniti knjigu prijateljici nikada nije puka razmena. To je gest bliskosti. Tiha potvrda da je vidimo, da primećujemo njene borbe, njene sumnje, njenu snagu, da joj poručimo: tu sam, razumem.Zato smo izdvojile knjige koje se ne čitaju odjednom i ne zaboravljaju brzo. One kojima se vraćaš, u kojima ostavljaš tragove i koje menjaju značenje kako se menjaju okolnosti. Ne nude gotove odgovore, ali pomažu da postaviš bolja pitanja..
Rumena Bužarovska je postigla svojim kratkim pričama, ali i hrabrim istupanjima u javnosti, da u celom regionu bivše Jugoslavije ima status kao što su ga nekada imale rok zvezde. Ona je pametna, zabavna i šarmantna, lepo ju je gledati i slušati čak i kada govori o neprijatnim stvarima, što patrijahralni odnos prema ženama na ovim prostorima mora da bude. Ipak, uspela je da nas iznenadi svojim prvim romanom Toni, kojim je detaljno i precizno secirala nekog Tonija, a sve znamo Tonija, Toni živi oko nas, to je svakoj od nas neki bivši momak od kog smo se jedva otkačile, bivši muž naše sestre koji ne plaća alimentaciju, u najboljem slučaju komšija koji flertuje u redu za hleb u lokalnoj prodavnici očekujući da će ga kasirka pustiti da prođe preko reda. Čitati Tonija izaziva neprijatnost, jer ga baš dobro poznajemo, malo nas je i sramota što mu takvom nikada jasno nismo stavile na znanje šta o njemu mislimo, ali nas knjiga proguta, i svojom duhovitošću vuče da je završimo odmah.
Tanja Stupar Trifunović pesničkim jezikom oslikava detinjstvo zarobljeno ratom, i vodi nas u svetove koji su nekada postojali, a mogli su da postoje i dalje, da nije bilo rata, u kom se prerano odraste i sve je naglašenije: i surovost i nežnost.
Raniji život je iščezao i ustupio je mjesto nekom drugom životu koji se od onog prvobitnog razlikovao kao gorki i slatki badem jedan od drugog. Stupar Trifunović prikazuje kako rat utiče na decu, ne prikazujući ga kao istorijski događaj, već kao traumatičan proces koji ostavlja duboke tragove za celi život. Duž oštrog noža leti ptica je roman koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i nagradu Beogradski pobednik, a autorka je nagrađena brojnim književnim nagradama u regionu, za poeziju i prozu.
Roman Stolica bez naslona Danijele Repman intimna je i psihološki slojevita priča o odrastanju, sećanju i emotivnim ranama koje nosimo iz porodice. U središtu romana nalazi se odnos majke i ćerke, najvažniji odnos koji ćemo ikada imati, i kao majka i kao ćerka. On nije uvek idiličan, često može da bude distanciran, hladan i zauvek ograničen (ne)izgovorenim rečima i patnjama. I Repman je pesnikinja, kojoj je ovo prvi roman, a ranije je nagrađivana na regionalnim konkursima za poeziju i kratku priču.
Crveni kofer je dnevnik Lane Bastašić, koji prelazi granice običnog ličnog dnevnika, i postaje zapis o vremenu u kom živimo. Knjiga je nastala tokom autorkinog boravka na književnoj rezidenciji u Cirihu 2021. godine, u vreme kada je svet bio okupiran Covid19 virusom.
Autoironija je duboka introspekcija kod Bastašić, koja je toliko velika u poimanju i sebe i stvarnosti, da sme da bude ironična na sopstveni račun, što je sve ređe u svetu u kom živimo, gde predstavu o sebi plasiramo drugima kao hajlajts na Instagramu: slika je svetla, a zamagljeno je sve što ne treba da se vidi, sa fokusom na idealizovanje i sebe i stvarnosti. Ironija biva većom ako se setimo da je višenagrađivana Bastašić svetsku popularnost stekla kada je Sara Jessica Parker preporučila njen roman Uhvati zeca na Instagram stranici serije And Just Like That, nastavka kultne serije Sex and the City, dok su čitateljke, koje su volele Lanu od zbirke priča Trajni pigmenti (SKC Kragujevac, 2010, konkurs edicije Prvenac) vrištale: Toooo, sestro!
Jednoga dana kad crknem i kad budu spaljivali moj leš, vjerovatno ću otvoriti oči i pitati tehničara u krematorijumu da li mu je vruće.
Iako je, na početku, i na kraju, pesnikinja, Petrović je i aktivistkinja, posebno čitana posle zbirke Moja mama zna šta se dešava u gradovima, nakon koje je objavila roman u stihu Nisam znala šta nosim u sebi, ali kao samizdat, odnosno, ona je, zajedno sa svoje dve sestre osnovala sopstvenu izdavačku kuću. Došavši u Beograd iz sela u unutrašnjosti, Petrović doživljaje male sredine sukobljava u sebi sa doživljajima velikog grada, bavi se diskriminacijom i mestom žene u ovom društvu. Njena poezija spaja duboke lične ispovesti i društvenu kritiku, zbog čega i jeste verovatno najčitanija pesnikinja u vreme kada poezije nema ni u čemu što nam se dešava.
Autor: Katarina Milićević
Foto: Cora Purslay/Pexels.com
