|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
January 29, 2026
Ovo nije ženski film, pa čak ni film o ženama, ali svejedno – toplo ga preporučujemo.
Kada Lepa Brena u podkastu Vostcast govori o predstavi u kojoj se visprenom duhovitošću međusobno obračunavaju Srbin i Hrvat, pa ne može da se seti imena, svako ko se seća da je to bila Šovinistička farsa koju su maestralno nosili Predrag Ejdus kao Hrvat i Josif Tatić kao Srbin, trebalo bi da prestane da gleda, jer podkast nije njemu namenjen. Ipak, komedija koja je nastala 1985. i danas je aktuelna, a Lepa Brena kao simbol jugoslovenstva koji ne pristaje na etničke podele možda ima prava da im se i najglasnije smeje.
Na tom, reklo bi se večitom, što ne bi bila istina, sukobu Srba i Hrvata, gradi se i radnja filma Svadba, režisera i scenartiste Igora Šeregija. On je za zaplet izabrao još večniju temu: ljubav mladih iz sukobljenih porodica, s tim da su one u ovom slučaju, na različitim stranama granice na Bajakovu: devojka je iz Hrvatske, momak iz Srbije, oboje iz viđenijih porodica. Isti motiv je mogao da bude i tragedija.
U filmu koji je definitivno komedija njegov tata je ministar inostranih poslova u Srbiji, njen tajkun u Hrvatskoj, obojica u velikim poslovnim problemima, koje na kraju pokušavaju da reše u obe zemlje ukorenjenim principom korupcije:To ti je završeno. Ministru su potrebne EU pare da počne izgradnju metroa u svojoj izbornoj kampanji, tajkunu je potrebno srpsko tržište kako bi spasio svoje bogatstvo. U kontrateži modernih Romea i Julije, ovde se zavađene porodice mire zbog materijalne koristi, a to je jasno i mladencima, koji su svesni sa kim imaju posla, pa im na taj način u startu predstavljaju dobre strane ovog, u današnje vreme ne tako čestog etničkog mešanja.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Komedija našeg vremena ismeva prvu asocijaciju budućih deda, kako će im se zvati unuk: da li Slobodan ili Franjo, čime nas vraća u godine koje se nisu rasplele, i koje su i dalje samo bespuća povijesne zbilje. Ni četrdeset godina posle Šovinističke farse neke stvari se nisu promenile. Nije se promenio osnov za podsmeh i Srbima i Hrvatima. Nije se promenila činjenica da je ovakav film nemoguće nimiti u Srbiji. U Srbiji ‘85. – zbog bratstva i jedinstva koje moramo čuvati kao zenicu oka, a u Srbiji današnjice – zbog Bjelogrlića koji je kao trun u oku srpske vlasti. Tako je film snimljen u Hrvatskoj, mada ni tamošnji desničari nisu oduševljeni komedijom koja ismeva i njih, koliko i Srbe.
Ukoliko bismo postavili te dve granice, na 1985. i na 2026. između se dogodilo mnogo toga, i film ne beži od uočavanja prošlosti, ali se sa njom ne suočava, jer komedija nema pretenziju da se bavi dubinom tragedija u kojima smo učestvovali, već da ih samo napomene, da su tu, da smo ih svesni, ali da smo odlučili da se njihovim samo naizgled naivnim uzrocima i posledicama tih 97 minuta koliko ćemo provesti u bioskopskoj sali – smejemo.
Iako su kritike ovog filma, koji će verovatno biti najgledaniji domaći film u Hrvatskoj ikada (bori se za prvo mesto sa filmom Poslednji Srbin u Hrvatskoj) zamerale površnost u humoru i stereotipe, ne postoji bolji način da se sa stereotipima borimo, osim da im se grohotom smejemo: i to, da se razumemo, nije situacija u kojoj se priča vic o pametnom Hrvatu, a glupom Srbinu, ili obrnuto (u zavisnosti ko vic priča), već se o obojici priča isti vic: smešni su na isti način, ali na isti način su i glupi. Ili pametni, zavisi ko priča. Halapljivi, potkupljivi, nedosledni, nemoralni, a opet naši, bliski i simpatični, na potpuno jednake načine.
Šeregi se podsmeva sadašnjici: ako ne uspeju da izvuku jedan drugog, očevi mladenaca će propasti – a propast je takva da će Hrvat tajkun morati da se skloni u Bosnu, a Srbin ministar biće, daleko bilo, čukni tri put u drvo, da ne čuje zlo – u opoziciju. I to su za tipove kakvi su oni najgore presude u stvarnosti obe države: a njih dvojica to najbolje znaju, jer su to društva koji su oni skrojili baš po svojoj meri.
Vrednost ovog filma je u tome što smo sve već videli: teme svadbe, sukoba mladenačkih porodica, te na kraju Srba i Hrvata su na mnogo načina već ispričane priče, i onda Šeregi pronađe pukotinu kroz koju pusti humor: i sve te već viđene priče postanu jedna nova, originalna i duhovita studija karaktera i kritika društva u kom živimo. Ono što nismo do sada videli je genijalna glumačka postavka: ako su u jednom kadru Seka Sabljić i Snježana Sinovčić – Šiškov, Rene Bitorjanac i Dragan Bjelogrlić, Vesna Trivalić i Linda Begonja, Anđelka Stević Žugić i Roko Sikavica, te Marko Grabež i Nika Grbelja, dok se epizodno pojavljuju Srđan Žika Todorović, Dejan Aćimović, Denis Murić, Nevena Nerandžić, Janko Popović Volarić, Goran Grgić i Marko Miljković, samo gledati njihove raskošne talente je privilegija.
Ovakva glumačka postavka je, sa jedne strane, predoređena da napuni bioskopske sale u celom regionu (za prvih pet dana prikazivanja film je videlo preko 200.000 gledalaca, u Hrvatskoj 170.496 i BiH 49.067 gledalaca, u Srbiji distrubucija počinje od danas, 29. januara), dok je sa druge strane i problem, jer od takvih blistavih umetnika treba izvući najbolje. I tu je Šeregi bio hrabar, u ovom delu sve je moglo da sklizne u farsu, a ništa, ipak, nije. Tačno i precizno je postavio granicu dokle se može ići, ne štedeći nijedno društvo njegovih najgorih odlika: nacionalizma, šovinizma, korupcije, nepotizma, uloge crkve, treš kulture… Isporučio je ne film, nego ogledalo: kako se i Srbi i Hrvati ogledaju u njemu, i vide onog drugog, tako se i društva ogledaju u svemu što su od krvavog rastanka postala.
Nekada, u onoj državi, čiji su simboli bili Lepa Brena, kao poslednja Jugoslovenka, koja se tog identiteta ne odriče ni danas, i koja bi i sama mogla da bude svrstana u one koji su ušli u mešoviti brak, najviše etnički mešanih brakova bilo je u gradovima poput Mostara, Vukovara i Srebrenice – onih mesta čiji su stanovnici najtragičnije stradali u ratu, što ovu temu stavlja vrlo visoko na listi onih o kojima se ne priča glasno i javno. Ožiljci su duboki, i treba im prilaziti sa pijetetom, ali Šeregi tu ne pravi kompromis: on ismeva današnjicu, ono što smo postali, kada smo hteli da budemo bolji, ali ne bolji od sebe, već od onog drugog.
Ovo je, na kraju jako važan film za ceo region: nasmejaće nas, a smeh nam je svima preko potreban za preživljavanje. Film nas neće pomiriti, ali postoji nada da će nas podstaći da na druge gledamo sa malo više simpatija, a na sebe sa malo više kritike.
Ako je od jednog filma – dosta je.
Piše: Katarina Milićević
