|
Osnaživanje, stil i inspiracija spajaju se u svakom izdanju našeg magazina.
|
April 9, 2026
Ljubav ne zahteva da predate svoje lozinke. Niti da pružite uvid u svoja dopisivanja. Cyberstalking postao je rasprostranjen vid psihološkog zlostavljanja koji pogađa modernu ženu – evo kako da ga prepoznate i zaštitite se
Kada čujemo reč sajber proganjanje (cyberstalking), naš mozak obično zamišlja nepoznatog hakera skrivenog u mračnoj sobi, kompleksne botovske mreže ili sofisticirane osvetničke kampanje. Ipak, istina je mnogo prozaičnija i jezivija. Za stotine hiljada žena, sajber nasilnik ne sedi za nepoznatim serverom na drugom kraju sveta. On sedi preko puta nje, za trpezarijskim stolom. On je partner, suprug, dečko.
Kada govorimo o slučajevima žena koje su poznate javnosti, često se stvara opasna iluzija da se digitalno nasilje dešava isključivo tamo nekim ženama, u sferama visoke politike ili estrade. Kroz to distanciranje, mi nesvesno normalizujemo svakodnevnu, tihu i vrlo opasnu kontrolu u našim sopstvenim spavaćim sobama. Digitalno nasilje nad ženama najčešće ne počinje spektakularnim hakerskim napadom o kom će pisati mediji. Ono počinje pod maskom brige, velike ljubavi, rečenicom: Ako nemaš šta da kriješ, zašto mi ne bi dala šifru?
Sajber proganjanje u intimnim partnerskim odnosima nikada ne kreće naglo, ono evoluira kroz naizgled bezazlene zahteve koji brišu granice ličnog prostora. Evo kako to izgleda u praksi svake treće žene:
#1 “Samo da vidim ko ti piše” (Sindrom otključanog telefona)
Sve obično počinje kao šala ili usputno listanje poruka dok se vozite u kolima. Zatim to brzo prerasta u rutinsku kontrolu. Čitanje tvojih razgovora sa prijateljicama, majkom, sestrom ili kolegama nije nikakva transparentnost u vezi. To je grubo kršenje ne samo tvoje, već i tuđe privatnosti (ljudi sa kojima se dopisuješ nisu dali pristanak da on čita njihove reči). Zahtevanje lozinki pod parolom poverenja zapravo je ultimativni dokaz apsolutnog nepoverenja i duboke potrebe za kontrolom.
#2 Uključi lokaciju da znam da si bezbedno stigla
Deljenje lokacije na Google mapama u sitne sate, dok se vraćaš kući sama, jeste mera opreza. Ali, zahtev da tvoja lokacija bude konstantno deljena (preko Google Maps, Life360 ili Find My Friends aplikacija) menja svoju prirodu – to više nije briga, to je nadzor. Zloupotreba ovog alata znači da partner u svakom trenutku prati koliko si se tačno zadržala na kafi, zašto si skrenula u drugu ulicu, zbog čega se krećeš brže ili sporije, ili zašto si još uvek na poslu. To stvara efekat nevidljivog zatvora, gde žena konstantno oseća potrebu da pravda svoje kretanje.
#3 Tajne špijunske aplikacije (Stalkerware)
Ovo je trenutak kada opsesivna kontrola prelazi u ozbiljno krivično delo. Nasilnik, često pod izgovorom da ti namešta novi telefon, da instalira antivirus ili ažurira sistem, ubacuje softver koji radi u pozadini. Ove aplikacije mu omogućavaju da čita svaku tvoju Viber i WhatsApp poruku, gleda kroz tvoju kameru i sluša tvoje razgovore u realnom vremenu, a da na ekranu nema apsolutno nikakvog traga o tome.
Cilj ovakvog ponašanja nikada, ni u jednom jedinom slučaju, nije sigurnost. Cilj su isključivo izolacija i moć. Kada partner zna svaki tvoj korak i svaku tvoju reč, unutar žene se dešava tihi psihološki slom. Žene počinju da autocenzurišu sopstvene misli i postupke. Prestaćeš da se žališ prijateljici na probleme u vezi jer znaš, ili sumnjaš, da on to čita. Prestaćeš da spontano odlaziš na kafu jer prosto ne želiš da objašnjavaš odstupanje od uobičajene rute na mapi. Postaješ talac sopstvenog telefona, uređaja koji bi trebalo da te povezuje sa svetom, a zapravo te odseca od njega. Ovo stvara hroničnu anksioznost, duboko usađen osećaj da si stalno posmatrana i dovodi do potpunog gubljenja lične autonomije.
Granice se moraju postaviti u onom trenutku kada se osetiš nelagodno, bez obzira na to koliko partner pokušava da to ponašanje racionalizuje ili romantizuje. Privatnost nije tajnovitost: Imati deo života, prepiske, uspomene i misli samo za sebe je osnovno ljudsko pravo svake odrasle osobe. Odgovor na manipulativno pitanje Zašto kriješ telefon? uvek treba da bude jasan i odlučan: Zato što je to moj telefon, a ne naš. Ne pristaj na ultimatume: Ucenjivanje emocijama (Da me voliš, dala bi mi da vidim) je klasična, udžbenička manipulacija. Ljubav se nikada ne dokazuje odricanjem od prava na sopstvenu privatnost.
Ako shvatiš da partner zna stvari koje mu nisi rekla, citira razgovore kojima nije prisustvovao, ako primećuješ da ti se baterija na telefonu sumnjivo brzo prazni, ili da se telefon greje čak i kada ga ne koristiš – vrlo je moguće da imaš instaliran Stalkerware ili da ti je kompromitovan Google/Apple nalog.
Koraci za zaštitu moraju biti promišljeni:
Ono što se dešava u spavaćim sobama samo je mikrokosmos onoga što patrijarhat radi na makro nivou. Sajber proganjanje nije samo tehnološki fenomen, već direktna evolucija rodno zasnovanog nasilja. Digitalni prostor je nasilnicima pružio nove, sofisticiranije i drastično jeftinije alate za ono što u svojoj srži ostaje potpuno isto: uspostavljanje moći, apsolutne kontrole i zastrašivanje žena. Kada žena odbije da bude utišana u privatnom životu, i kada istupi u javni prostor – kao novinarka, aktivistkinja, ili prosto javna ličnost – mehanizam nasilja preuzimaju institucije, centri moći i mediji. Alati se šire i postaju oružje za masovno uništenje ugleda.
Pored Stalkerware aplikacija i zloupotrebe društvenih mreža (kreiranje desetina lažnih profila kako bi se zaobišlo blokiranje, slanje stotina pretećih poruka dnevno), javni nasilnici koriste Doxing – javno objavljivanje privatnih informacija (adresa, broj telefona, radno mesto, imena članova porodice) sa ciljem ohrabrivanja rulje da se pridruži maltretiranju. Ultimativno oružje ostaje Revenge porn (osvetnička pornografija) – zastrašivanje objavljivanjem privatnih fotografija ili video zapisa (ili danas sve češće deepfake manipulacija) kako bi se žrtva ucenjivala i javno ponizila.
Ovaj teror je visoko rodno specifičan. Prema zvaničnim podacima UN Women (EIGE), preko 95% svih deepfake snimaka na mreži su nevoljni pornografski sadržaji, a neverovatnih 99% žrtava su žene. Jedna od četiri novinarke u svetu dobija pretnje smrću putem interneta, dok istovremeno manje od 40% zemalja u svetu ima adekvatne zakone koji specifično inkriminišu sajber proganjanje.
Ako posumnjaš da si žrtva – bilo da partner u tajnosti prati tvoj telefon, ili si meta masovnog napada na internetu – važno je da znaš da nisi sama i da postoje stručni ljudi koji ti mogu pomoći. Evo najvažnijih kontakata u Srbiji koje obavezno treba imati pri ruci:
SHARE Fondacija: Ubedljivo najvažnija adresa u Srbiji kada je u pitanju digitalna bezbednost. Pružaju direktnu besplatnu pravnu i tehničku pomoć u slučajevima napada na naloge, povrede privatnosti, doxinga i ugrožavanja digitalnih prava. Imaju ogromno iskustvo u radu i zaštiti aktivista i onih koji izveštavaju o osetljivim temama.
Kontakt: info@sharedefense.org
SOS linija za novinare (NUNS/UNS/NDNV): Zbog prirode posla, umrežavanje sa strukovnim udruženjima je ključno. SOS telefonska linija je namenjena isključivo za hitno prijavljivanje pretnji, pritisaka i napada. Preko njih se incidenti beleže u regionalnim bazama (poput mreže SafeJournalists) i obezbeđuje se hitna pravna pomoć.
Besplatan broj (24/7): 0800 100 115
Autonomni ženski centar (AŽC): Pružaju besplatnu pravnu pomoć i psihološku podršku. Njihove pravnice odlično poznaju zakonske procedure i prepreke u sistemu kada se digitalno nasilje preklopi sa rodno zasnovanim nasiljem, ucenama ili intimnim proganjanjem.
Kontakt: 0800 100 007 (radnim danima 10-20h)
Odeljenje za visokotehnološki kriminal (VTK) MUP-a Srbije: Iako sistem nekada deluje tromo, ostavljanje zvaničnog pravnog traga je apsolutno neophodno. Sve pretnje po život, kao i distribucija intimnih snimaka bez pristanka, prijavljuju se direktno ovom odeljenju (često uz asistenciju pravnika iz gorenavedenih organizacija).
Kontakt e-mail: vtk@mup.gov.rs
Ako si meta ovakvih napada ili pretnji, najvažnije pravilo je: ne odgovaraj i ne ulazi u raspravu. Napadači se hrane tvojom reakcijom, a tvoj emotivni odgovor može biti zlonamerno iskorišćen protiv tebe ili izvučen iz konteksta u tabloidima.
Ne briši i ne blokiraj pre nego što napraviš skrinšot i zabeležiš URL sa kojeg napad dolazi. Snimi ekran, pošalji materijal ovim organizacijama i prepusti njima dalje korake. Potraži pomoć, u svakom smislu – a najviše psihološkom. Dok napadi traju, a to može da traje i nedeljama (jer se mizoginija odigrava na društvenim mrežama kao beskrajni spektakl), nemoj sama da čitaš svaki komentar ili poruku. Zamoli nekoga iz bliske okoline, u koga imaš bezuslovno poverenje, da preuzme tvoje naloge, da dokumentuje svaki napad i briše otrov umesto tebe.
I za kraj, najvažnije od svega: važno je da uvek, bez obzira na ono što pišu u komentarima ili ono što ti nasilnik govori u četiri zida, znaš jednu jedinu istinu: nisi kriva. Nisi kriva ti. Odgovorno je društvo koje dozvoljava, odobrava, relativizuje, a često i duboko motiviše ovakve napade. Odgovornost je na sistemu, a tvoje je samo pravo na slobodan glas, na tvoj prostor i na tvoj telefon, i pravo na život bez straha.
Piše: Katarina Milićević
Foto: Mateuzs Dach/Pexels.com
